У српској књижевности светогорска духовност има осмовјековни континуитет; ако није сувишно подсјећати, утемељен дјелатношћу Светог Саве и, даље, читавим средњовјековљем, које савремени критичари називају и српсковизантијском епохом, али не да би тиме наставили некадашњу праксу свођења наше „старе књижевности“ на пуко подражавање византијске књижевности, већ да би нагласили како смо калемљењем на византијско насљеђе успјели развити сопствену естетску и културолошку оригиналност, те се наметнути као настављачи хеленско-византијске културе.
Откриће Свете Горе у српском послијератном модернизму
Новом читању, односно, критичком преиспитивању средњовјековља снажно доприноси епоха српског пјесништва која се оформирала средином прошлог вијека, дјелујући, даље, кроз читаву другу половину ХХ вијека, и то у обиму какав не достиже ниједно друго раздобље наше књижевне прошлости што се формирало након слома средњовјековне естетике и духовне парадигме. Стога, не чуди што критика уводи термин „ново средњовјековље“ као аналитички релавантан за опис читаве епохе. Сам термин преузет је из филозофије Николаја Берђајева, који под њим подразумијева епоху „када се кретање од Бога завршава и почиње кретање ка Богу“; када „Бог поново мора да постане центар читавог нашег живота“; и када „познање, морал, уметности, држава и привреда морају постати религиозни, али слободно и изнутра а не принудно и споља“. Као изразити представници ове епохе, судећи по студији „Српсковизантијско наслеђе у српском послератном модернизму“, аутора Марка М. Радуловића, издвојени су Миодраг Павловић, Васко Попа, Иван В. Лалић и Љубомир Симовић. Данас увелико можемо говорити и о другој, и о трећој генерацији стваралаца такве провенијенције. Формирање поетске религиозности није мотивисано само естетским разлозима – угледањем на модернистичке принципе европског пјесништва, или пак на елиотовско схватање традиције, већ настојањем да се одговори на покушај деструисања светогорског/светосавског насљеђа, као и осталих фундаменталних основа српског културног и националног бића, што су били идеолошки науми комунистичког естаблишмента у СФРЈ. Међутим, пројекат заборављања културно-историјског континуитета изазива креативни и интелектуални отпор међу српским пјесницима, које су пратили историчари књижевности (Димитрије Богдановић, Ђорђе Трифуновић, Милан Кашанин и др.), па и неки теолози (Јустин Поповић, Атанасије Јевтић, Амифилохије Радовић).
Ријечима Алаиде Асман, „оно што називамо заборавом по правилу је латентно памћење за које смо изгубили шифру“ („Дуга сенка пролшлости“). Српски пјесници кренули су, тако, да откључавају „шифре“ српске духовности. У свом путопису „Отварају се хиландарске двери“ Миодраг Павловић свједочи:
Са Светом Гором је било као и са рајем. Већином смо замишљали да је она некада постојала и да је у данашњем свету више нема, иначе, зар не бисмо два-три пута годишње одлазили тамо на извориште светости, у простор правог, посвећеног примирја. Но враћала се међу младе људе после Другог светског рата идеја да Света Гора још увек постоји и да би се могла потражити, посетити, обићи.
О далескосежном значају открића Свете Горе међу пјесницима српског послијератног модернизма свједочи и Радован Поповић, биограф Васка Попе.
Почетком априла 1958. умире Исидора Секулић, у 82. години. Васка Попу списатељица је одредила да заједно са Елијем Финцијем и Живорадом Стојковићем буде извршилац њене последње воље. […] У другој половини септембра заједно са пријатељима Миодрагом Павловићем и Живорадом Стојковићем, Васко Попа креће у Грчку, на поклоњење у Свету Гору. […] У манастиру Хиландар, одмах по доласку, у капелици Савиног пирга њих тројица приређују полугодишњи помен Исидори Секулић. […] Инспирисан овим ходочашћем у Хиландару, Попа ће написати песму о Богородици Тројеручици (Р. Поповић, „Васко Попа – Мит и магија“, 2009: 54−55).
У Попиним хиландарским стиховима „Приспео сам с пута / прашњав и гладан / и жељан другачијег света“, налазимо, не само идентификацију пјесничког субјекта са Светим Савом, архетип путника/ходочасника, већ се суочавамо с питањем од каквог то свијета пјесник тражи прибјежиште у манастиру Хиландар, од чега је прашњава, чега је гладан? Питања очигледно упућује на послијератни амбијент, на искуство свијета готовог да Богородици руке одсијече. Из Попине хиландарске молитве родиће се и збирка пјесама „Усправна земља“, али ће путовање на Свету Гору бити подстицај да се овај пјесник окрене средњовјековљу и кроз свој приређивачки, антологичарски и реднички рад.
Пјеснички иступ М. Павловића и В. Попе почетком педесетих година прошлог вијека није био само, како су уџбеници понављали деценијама, борба да се умјетности врати умјетност, већ да се очува Личност. На почетку те борбе, у превратничкој збирици „87 песама“ (1952) Павловић пјева: „Док секире праште ко бомбе, вичност/ треба имати и спасити оно што живи;/ децу, дрвеће и људску личност“. Тај позив на „вичност“ долази у времену које не може описати стереотип да историју пишу побједници, као ни тврдња Питера Берка да историју заборављају побједници, колико Павловићева, на разне поетске и есејистичке начине, изречена мисао да историју бришу побједници. У финалном дијелу пјесме „Научите пјесан“ пјесник то исказује стиховима: „ускликните, утојте, узахвалите,/док се лобањи не отвори горњи вид/ и песма прокуља на сљеме/ попевајте, коледајте/ усред овог рата који сећање брише / научите пјесан, то је избављење“. Пјесник је имао вичност да у подтексту ове пјесме смјести „Химну Светом Сави“; да лексему „пјесан“ изнађе као шифру наше средњовјековне словесности.
У поетској имагинацији наших пјесника од шездесетих година ХХ вијека отворила се и обновила светогорска мисао као основна путања нашег духовног, културног и националног избављења. Нарочито снажан покрет у том смислу пружа и Павловићева збирка „Хододарје“, чији лирски јунак (ходочасник) обилази западне и источне цркве, на поетској маршрути: Аустрија – Њемачка – Италија – Француска – Србија – Македонија – Света Гора. Ова хоризонтала истовремено је представљена и као духовна вертикала, на чијем врху пјесник лоцира „видик с Атоског хума“, и то као карику која спаја хеленски, византијски, српски и читав православни свијет. Дабоме, врхом те духовне вертикале пјесник нас враћа и на сами хиландарски коријен наше хришћанске душе, али и на њен хеленски прапочетак („Млеко искони“, 1962).
Схаватјући светогорје у естетском, религијском и наднационалном смислу, Павловић обликује својеврсну поетику храмовности, којом сјенчо читав свој књижевни опус. Посебан светогорски амблем пружа у циклусу „Молитва за светогорске монахе“, показујући да осмовјековни континуитет светогорја у нашем бићу не почива само на нама, већ и на томе што „боља је од нас молитва сама“.
Молитвеност српског модерног пјесништва функционише као права еманација светогорске духовности. Поред Павловића, посебно је присутна у дјелима Новице Тадића и И. В. Лалића. Први је ближи исихазму, док други ре-креира и неке друге могућности. Примјера ради, стихови пјесме „Као молитва“: „Јеси ли уморан, Боже/ од неизвесности дела?/ Целина још траје, цела/ ал пукотине се множе“ још су једна поетска илустрација духовно дезинтегрисаног свијета, али и шифра нашег духовног континуитета. У њој налазимо, наиме, наставак „Молитве заспалом Господу“, настале у XVII вијеку, под ауторством Арсенија Чарнојевића.
Свијест о нужности очувања цјеловите визије културног и духовног искуства ефектно сугеришу стихови Павловићеве пјесме „Кантакузин“: „Васељена није страшна/ ни огромна/ кад је цела“, при чему идеју Цјелине ваља, готово симултано, тражити у многим смјеровима. Судећи по називу пјесме, најприје у средњовјековљу, јер се „византијска поетика (…) заснива на идеји целине, поетског тоталитета“ (Д. Богдановић). Отуда није случајно код Павловића храм основна метафора/метонимија Цјелине; уосталом, храм јесте његов естетски и онтолошки идеал:
Истина је да тражимо то место где мислимо да бисмо могли бити срећни; место свог имагинарног и дефинтивног завичаја, али, то место захтева и свој облик. Облик претпоставља извесну статичност, затворену форму, круг. Вероватно сам због тога давно још, сећам се, причао једном свом пријатељу како бих волео да напишем књигу песама или пак да и моја поезија буде као један затворен простор, значи храмовни простор, која би приказивала целину светске слике.
Ако се вратимо на „видик с Атоског хума“, на завршни дио збирке „Хододарје“, онда видимо да је књига за којом пјесник жуди баш она „отворена књига пуна сјаја“ коју на небо узносе светогорски монаси.
Успостављање веза са светогорском традицијом није се спроводило само у поезији, већ и у антологичарском и есејистичком раду наших пјесника. Павловић то маркантно чини и својом „Антологијом српског песништва од XIII до XX века“ (1964), показујући, за разлику од својих претходника у антологичарском послу, да наша поезија не траје тек од Радичевића и Његоша, већ да почиње са XIII вијеком, са Светим Савом, његовом пјесмом „Слово о мукама“. Овом пјесмом отвара се и „Јутро мислено“, зборник српске средњовјековне поезије, који шездесетих година прошлог вијека приређује Васко Попа. Међутим, на његово објављивање се чекало све до овог вијека, вјероватно стога што се пјесник почетком седамдесетих година нашао под партијским ударом, како претопотставља Александар Петров, којем је Попа и повјерио на чување рукопис свог зборника.
Почетком седамдесетих година прошлог века, Попа се нашао био под партијским ударом као уредник Нолита због објављивања једног речника, осуђеног такође од надлежних друштвених душебрижника као национално дело. Попа је тешко подносио ту хајку и често смо у мом тадашњем стану, […] на ту тему прогона и казни и њихових последица на културу остајали у разговорима до дубоко у ноћ. Понекад се том маленом братству по несаници придруживао Зоран Мишић, који је, у то време, поред уредничке дужности у Нолиту, мудро уређивао и часопис Књижевност.
Васко Попа је управо у том најстаријем српском послератном часопису објавио био 1971. Циклус ‘Косово поље’, а 1972. у Летопису Матице српске циклус ‘Савин извор’ и у Савременику употпуњену и коначну верзију циклуса ‘Ходочашћа’. Попа се комунистичким органима сасвим сигурно још раније био замерио и тиме што је 1968. године, у јеку студентских демонстрација, у побуњеничком Студенту (на насловној страни) штампао свој циклус ‘Вучја земља’ (А. Петров, 2008)
Павловићева антологија не пружа само изврсне естетске, већ и енциклопедијске распоне, што посебно добија на значају када се запитамо зашто још немамо израђену, уобличену, националну енциклопедију. Покушаји између два свјетска рата пропали су, или остали нецјеловити, из разумљивих разлога, али оно што је започело са израдом „Енциклопедије Југославија“, у загребачком Лексикографском заводу, јесте „не само поступак систематског прећутикивања или искривљавања чињеница које се на уклапају у задате идеолошке оквире него је, временом, све очигледније постојало сазнање да је југословенска енциклопедистика послижила у сврхе пласмана политичких идеја усмерених ка дезинтеграцији српског државног, политичког и културног простора“ (Српска енциклопедиј, Матица српска/САНУ, 2010: 7). Павловићева „Антологија српског песништва“ остаје до данас најрепрезентаивнија слика цјелине српске културе, иако је и само много бута жестоко оспоравана…
Милорад Дурутовић
