Украјинска криза, као ретко који моменат у историји, пре или касније ће наметнути Србији питање од којег смо као народ или држава бежали или смо га, пак, вешто избегавали – да ли Србија припада западној или источној цивилизацији? Чини се да ће као никада до сада одговор на ово питање од стране наше државе и друштва имати тако снажне последице истовремено и на идентитетско-духовном и на материјално-егзистенцијалном плану.
Пише: Рајко Петровић
У 19. и почетком 20. века Србија је била држава која се тек уздигла на ноге и која је, сарађујући периодично и са источним (руским) и са западним (немачким и француским) фактором, покушавала да пронађе своје место, а епоха југословенства, посебно оног у комунистичком и несврстаном духу, само је привремено замаскирала потребу да се на горепостављено питање одговори.
У нашем друштву видљиви су снажни утицаји и Истока и Запада. Словенски смо и православни народ, по много чему оријенталног менталитета, што нас чини делом Истока, а географски положај, економски токови и стил свакодневног живота нас више везују за Запад. Ако претпоставимо да Србији неће бити дозвољен луксуз једне Југославије да седи на две столице, што је вероватан сценарио, те да ће неаутаркична нам држава бити принуђена силом прилика да се определи, онда нас чека судбинско питање – хоћемо ли бити нешто попут Грчке или нешто попут Белорусије? Намерно помињем ове две земље, јер су обе кроз своју историју имале у себи и елементе Запада и Истока, да би се потом суштински приклониле двема различитим странама.
Српска раскрсница
Цену опредељивања за било коју страну мораћемо да платимо – опредељење за Запад значило би духовно пропадање, разарање традиције и неку врсту мењања психолошко-менталитетског кода нашег народа, док би опредељење за Исток значило нижи економски стандард и живот у потпуном окружењу супротне цивилизације. Да бисмо дали одговор на питање коме се приклонити у тешким временима која долазе, морамо прво дефинисати себе као државу и народ и рећи који су то наши темељи и принципи на којима почивамо и без којих бисмо престали да будемо то што јесмо.
Морамо, с друге стране, дефинисати и Исток и Запад. Шта је данас Запад уопште? Неолиберални капитализам, привид демократије и људских права, постхришћанско друштво и изразита русофобија – рекао бих да су ово елементи који се проналазе у готово свим земљама Запада. Далеко теже питање је шта је Исток – да ли је то само Русија, или Русија заједно са Кином, или чак обе земље заједно са Ираном, Северном Корејом, Сиријом, Венецуелом и Кубом? Шта ове земље веже осим заједничког непријатеља и како се Србија уклапа у све то? Нема сумње да смо по многим стварима компатибилни са Русијом и руским друштвом, али шта нас веже са Кином или Ираном ван сфере неких политичких и економских питања и сарадње? Можда је наш писац Слободан Деспот ипак у праву када каже да смо ми, Срби, засебна цивилизација, сувише мала да би била самостална, а сувише специфична да би се уклопила у неку већу.
У актуелним, судбински важним геополитичким превирањима биће важније него икада промишљати и делати из угла српских националних интереса, јер улог, чини се, никада није био већи. Имали смо ми кроз историју ситуације у којима смо се нашли на ветрометини сукоба глобалних сила и притом успевали да прођемо са минималним губицима у складу с околностима (слична ситуација била је за време Кримског рата 1853-1856. године када се влада кнеза Александра Карађорђевића на волшебан начин извукла из учешћа на било чијој страни), али је данас свет толико глобализован и међузависан простор (пре свега у економском смислу, а управо је економија најрањивија сфера у кризним временима и најосетнија из перспективе обичног човека) да бисмо били изоловани и непогођени украјинском кризом.
Наравно да ће нас погодити то што имамо оружани сукоб између земаља које су одговорне за више од 25 одсто светског извоза пшенице, 20 одсто извоза кукуруза и 80 одсто извоза сунцокретовог уља. О значају цена руског гаса и нафте и њиховом транзиту ка Србији у ситуацији у којој је наша земља окружена земљама Запада које су Русији увеле најоштрије санкције икада, а да истовремено директно зависе управо од руских енергената, не треба трошити речи. Украјинска криза ставља пред Србију тест вишеструког карактера – политички, спољнополитички, економски, енергетски, безбедносни, па се мултидисциплинарни приступ у сагледавању ефеката исте на Србију намеће као нужан.
Власт у Србији је, у складу са устаљеном политиком „седења на две столице“ заузела очекивани, избалансирани став који није неутралан у потпуности, јер је Србија ипак гласала за резолуцију УН-а којом се осуђује наводна руска агресија на Украјину. Тај тас на ваги у корист Запада исти није схватио као довољан, док га је Русија разумела, али га је ипак доживела као изненађење. Запад, који је на опште (па и моје лично) изненађење од почетка украјинске кризе показао да је хомогенији и јединственији него икада, и даље се осећа толико супериорним да од Србије, не нудећи јој ништа заузврат, тражи да коначно уведе санкције Русији и тиме одсече важну енергетску, економску и спољнополитичку грану на којој седи. Руског притиска традиционално нема, али нема сумње да би Србија у случају увођења санкција Русији доживела исти третман као остатак балканских земаља.
У потрази за одговорима
Чини ми се да је већина аналитичара сагласна у томе шта Запад жели од нас у овом тренутку – безусловно потчињавање њиховим плановима усмереним против Русије и пристајање Србије да, чак и уз губитак Косова и Метохије и Републике Српске, постане део истог. За разлику од штапа, шаргарепе има тек у виду тога да би такав наш став значио да се немачке и друге западне компаније неће повући из наше земље и да нећемо поново бити под санкцијама као 1990-их. Суштински, Запад игра на карту економске и социјалне (не)стабилности у Србији услед нашег потенцијалног закокрета ка Истоку, сматрајући да би пад стандарда живота у том случају био неминован, а Србија остала у „геополитичком офсајду“, изван граница домета Истока, односно, конкретно, Русије, окружена НАТО пактом. Нажалост, психолошки моменат је такође важан, јер Запад зна да је Русија жестоко реаговала када је НАТО покушао да пусти своје корене у Грузији и Украјини, али да то није учинила ни у случају Румуније и Бугарске, а камоли Црне Горе и Северне Македоније.
Иако руско руководство данас, говорећи о ситуацији у Украјини, готово увек помиње бомбардовање Србије и Београда 1999. године, Србија је током 1990-их остала сама, без ичије подршке. Русија је тада била знатно ослабљена, али ни 2008. године није била то што је данас, па је реаговала како је реаговала у случају Грузије. Да ли су Русији Грузија и Украјина приоритетни простори у односу на Србију, легитимно је питање из перспективе српских националних интереса у контексту украјинске кризе. За разлику од западне стратегије за Србију и тзв. Западни Балкан (која је по нас несумњиво неповољна), нисам сигуран да је икоме јасно какву тачно стратегију има Русија кад су у питању наши простори. Има домаћих аналитичара који говоре о томе да после Украјине на ред руске спољне политике долази Балкан, али нисам сигуран којим теоријским руским приступом или практичним потезима у последњих неколико година (или бар месеци) поткрепљују такву тврдњу.
Може ли у случају нашег сврставања на страну Истока Русија превазићи територијалну баријеру и помоћи нам пре свега економски и војно у случају потребе за тим? Да ли су простор Западног Балкана и Србије за Русију тек једна од карата у игри застрашивања са Западом како би заштитила своје позиције у постсовјетском простору? Да ли је наш простор данас, у 21. веку, уопште важан за руске геостратешке интересе?
Ова питања траже одговоре, озбиљне, одговорне и прецизне. Емоције, вера, историја и култура су на страни Русије, сам Самјуел Хантингтон нас је у својој књизи Сукоб цивилизација сместио у исту православну цивилизацију са Русима, а стоји и традиционални аргумент да је Русија једина велика сила која нас никада није напала војним путем. Умела је, међутим, руска спољна политика да буде штетна по српске националне интересе, попут Санстефанског мира 1878. године или подршке стварању независне Црне Горе 2006. године. То не значи да нам је Русија непријатељска земља, далеко од тога, а посебно не значи да је опредељење за Запад боља алтернатива, али показује да се српски и руски национални интереси могу у одређеном тренутку мимоилазити, те да то треба имати у виду.
Стичем утисак да, вођена емоцијама, домаћа јавност актуелна дешавања у Украјини не тумачи на посве правилан начин. Русија је коначно прешла са речи на дела, показавши да има своје „црвене линије“ и да никоме неће дозволити да их пређе, па ни по цену рата, посебно због тога што је овог пута спремна да заштити сваког Руса у Украјини. То је озбиљан и огроман искорак у односу на године иза нас, обележене превасходно руским јавним осудама акција Запада усмерених против других суверених држава или против саме Русије.
Не треба, међутим, изгубити из вида да је Русија и даље у дефанзиви, да тера НАТО из свог дворишта, што показује да се још увек налазимо у времену веће или мање доминације Запада. Оног тренутка када Русија буде гурала Мексико у чланство у ОДКБ-у, провоцирајући САД, тада ћемо, фигуративно и хипотетички говорећи, моћи да говоримо о доминацији Русије над западним светом. За разлику од Русије, СССР је у једном тренутку био заиста доминантан, толико да се директно и интензивно мешао у грађански рат у Шпанији 1930-их година, дакле на крајњем западу Европе, и био способан да инсталира ракете на Куби 1962. године.
На крају, проблем Србије у овим сложеним геополитичким временима суштински се може сажети у једној реченици – Запад нам не даје ништа, а Русија, и да хоће, питање је да ли може.
Др Рајко Петровић је истраживач-сарадник Института за европске студије у Београду. Ексклузивно за Нови Стандард. (Ставови аутора не одражавају ставове институције у којој је запослен)
Извор: Нови стандард
