Пише: Живана Јањушевић
Предавање др Соње Томовић Шундић је одржано у склопу Трибине ЦАНУ, а уводник је одржао књижевник Павле Горановић, ванредни члан ЦАНУ. Горановић је публику упознао с досадашњим радом проф. др Томовић Шундић. Подсјетимо, у ЦАНУ је у току Лубардина изложба чији кустос је Петар Ћуковић.
У предавању које је обиловало не само интересантним подацима, већ естетским и онтолошким и метафизичким тумачењима дјела Петра II Петровића Његоша и Петра Лубарде, Томовић Шундић је на крају закључила да ријеч о епохалним умјетницима, онима који говоре у име епохе, а за које се с правом може послужити цитатом из „Горског вијенца“ – „Вјечна зубља вјечне помрчине, нит` догори, нити свјетлост губи“. Уједно, током предавања, др Томовић Шундић се највећим дијелом и фокусирала на њихово умјетничко и филозофско трагалаштво за свјетлошћу, и то не само као појавног феномена, естетског, него метафизичког – космогонијског, оног које је добро само по себи, и које је у сукобу са злом. Професорка је зато публику, не без разлога, подсјетила на Лубардину изјаву – „Ми се увијек боримо против мрака у тежњи да га освијетлимо“.
Др Томовић Шундић је током предавања подробно појаснила и утицај који је на Лубарду имао Његош, али и историја, мит и легенда, као и визуелно (исти) пејзаж цетињског краја, а што је очигледно у различитим фазама Лубардиног стваралаштва. Јер, како истиче др Томовић Шундић, и Лубарда и Његош, дијеле исту визуелну културу. Односно, њихово исто визуелно естетско полазиште основ је и за сличну естетику и филозофију естетике.
Но, то није једино што их повезује, додала је Томовић Шундић, наводећи да и Лубарда и Његош имају исти динамички концепт природе, самим тим и космоса, а да свјетлост доживљавају као еманацију енергије.
– Принцип који је спојница, повезница ова два аутора, јест њихова естетска култура у којој доминира љепота и свјетлост. Његош има једну веома изграђену фотогонијску слику свијета, и космогонијску и теогонијску, како је он то исказао у „Лучи микрокозма“. Као поклоник свјетлости, Лубарда је такође на фону ове глорије свјетлости коју имамо код Његоша. Камен, који је одбљесак те небеске свјетлости која у сликарству Петра Лубарде има доминантно мјесто, у његовим сликама посвећеним Црној Гори, јесте заправо једно прихватање и схватање свјетлости као кључног елемента слике. Као што дјела владике Рада еманирају једну енергију, готово свјетлосну, ријечима, коју он дочарава ријечима, тако и дјела Лубарде еманирају свјетлост. Свјетлост је код Лубарде и један темељни свјетоназор, но истовремено она је и нешто што се еманира као енергетски потенцијал његових слика – рекла је др Томовић Шундић.
Професорка Соња Томовић Шундић представила књигу „Његош у ликовности“
Професорка истиче да Његош, нарочито у „Лучи“ поставља свјетлост као спиритуалну свјетлост, као мјеру љепоте. Уједно, додаје, то је оно што Лубарда усваја од Његоша. „Највиши ступањ љепоте, спиритуална љепота је свјетлост. Она се манифестује као чиста свјетлост. И то је циљ стварања и смисао Васионе, свесвјетлост“, напомиње др Томовић Шундић, истичући да је то у ствари онтологија свјетлости, онтологија љепоте која има наднаравни карактер. Тако и Лубарда као и Његош разликује физичку и метафизичку љепоту.
Како истиче др Томовић Шундић, оба умјетника у својим дјелима на најочитији начин исказују изузетно јаку стваралачку енергију, а самим тим исказују борбу Ероса и Танатоса, а које нема без страсти. Често, на конкретном, историјском плану, та борба је везана и за питања етике, питања слободе, а која је сачувана у „удару искре у камену“.
Извор: Дан
