Пише: Вук Вуковић
У Америци расте страх од убистава изазваних политичком осветом; између Израела и Ирана продубљују се сукоби (Иран броји преко 224 жртве, од којих највише жена и дјеце!), док се, пак, не назире крај рата у Украјини. Динамичност глобалног капитализма проузрокује разне облике криза, будући да од тога зависи експанзија коју достиже.
Напуштајући самит Г7, Доналд Трамп је на коментар Емануела Макрона одговорио како предсједник Француске не зна шта говори, или намјерно говори као неко ко не зна шта говори. Реторичка бравура коју досад први републиканац није користио.
Шести дан како су Израел и Иран у рату (сриједа, 17. Јун), шеф САД-а се још донекле опире израелском позиву за подршку у нападу на иранска нуклеарна постројења, Џеј-Ди Венс није за ту опцију, на страни је, дакле, оних који не желе да САД опет буде увучена у нови рат на Блиском истоку.
Док су конзервативни јастребови за хитан улазак у рат, Мага изолационисти подсјећају Трампа на обећање из предизборне кампање у којем је казао да САД више неће ратовати у иностранству. Међутим, како читамо, уколико прва сила, пак, не уђе у рат, тиме би се само продужио, иако Израел контролише ваздушни простор над Ираном.
Трамп, углавном, изјављује како знају гдје је врховни вођа Ирана, али како га, засад, неће елиминисати. Питање је: хоће ли први човјек САД уласком у нови рат, покушати да скрене фокус са унутрашњих немира у тој земљи, који су прво ескалирали у Лос Анђелесу?
Иако су САД требале да се посвете унутрашњој кризи, да се, дакле, Америка опет учини велесилом, да се изведе ‘револуција разума’ и уплови у златно доба историје, од тога, засад, нема ништа. Утолико, оно што је Трамп рекао за Макрона, једнако важи и за њега: говори као неко ко не зна шта говори, или намјерно говори као неко ко не зна шта говори. Како год, његове ријечи се ни најмање не поклапају са оним што спроводи у дјело.
Да Нетањахуова влада жели да се рјеши како их називају “теолошких насилника” који воде Иран, говори и сљедећа чињеница: “Списак циљева у Ирану погођених у последња два дана изгледа потврђује да Израел можда тежи широј агенди од пуког уништавања техеранског нуклеарног програма – нападајући полицијску станицу, обавештајну управу Корпуса исламске револуционарне гарде и државну телевизијску станицу док је пренос био уживо”.
Како надаље у Гардијану можемо прочитати, иако себе сматра стручњаком за унутрашњу политику Ирана, Нетањаху није никада посјетио Иран, тако да је његово “знање” филтрирано кроз обавјештајне брифинге, које Иран сматра за непријатељски проблем, као и кроз призму произраелских истраживачких центара.
Правећи поређење са знањем Нетањахуа а поводом унутрашње политике Ирана, није ли Запад успио у једном: дозволивши да се јавне слободе упражњавају на крајње ‘демократски’ начин, тиме је створио илузију како смо, доиста, слободни, иако се тај домен дотиче само конфромистичког и комодификацијског нивоа наших живота, о којима знамо онолико колико и Нетањахуу о “теолошким насилницима”.
На примјер, у Венецији су демонстранти слободни исказати своје противљње доласку Џефа Безоса – “No space for Bezos” – но, да ли ће то уважити, пак, локалне власти, обзиром да мултимилијардер (четврти најбогати човјек свијета) намјерава уприличити досад незапамћено вјенчање у новијој историји? То питање се дотиче врло важне ствари: јесу ли важнији грађански морални ставови, или капитал који ће Безос оставити Венецији? Или, можемо то преформулисати а да ништа не изгуби од смисла: јесу ли наша исказивања јавних слобода увијек и само перформативна?
Модерни свијет у метастази
Напросто, немогуће је назријети крај сукобима између (како се то одувијек у подјели дефинише) – фундаменталистичких религиозних фанатика, и просвећених либералних западњака, док, у средини свијетли Израел са поруком у којој су више него изричити: свако, према томе дакле и најмање довођење у питање политике коју спроводе, има се сматрати прикривеним антисемитизмом.
Објашњавајући зашто је погубио проститутку која шири заразе, гојног човјека који зна само да се преждерава, похлепног адвоката који зарад новца избавља ропства убице и силеџије, жену која је изнутра прљава да вазда споља мора бити уредна, монструозном убици из Финчеровог филма Севен, Џон Доу, детектив Вилијам Сомерсет поставља кључно питање: уколико себе сматра мучеником, постоји једна контрадикција: како то да у свом дјелу може још и уживати?
Од, дакле, огњеног мача до високософистицираног технолошког оружја, религиозни ратови током вијекова мијењају само оружје против неусмртивог непријатеља, у бесконачној борби која, у ствари, открива истинску страну наше природе. – Писац књиге Историја и Утопија, стога, има право: Позивајући се на Бога, човек је починио најмрачнија дела!
Ништа мање од религиозног фундаментализма, и западни либерализам са својим капитализом дјелује крајње колонизаторски, разлика је само и једино у реторици. Тако, кад говоримо и/или прије ће бити запаљиво осуђујемо исламски фундаментализам, ипак, претходно прочитајмо ове редове (књига Против двоструке уцене – О избеглицама, тероризму и другим невољама са ближњим): – “Сетимо се догађаја у јоркширском граду Ротерхаму, у Енглеској, где је – у периоду од 1997. до 2013. године – више од 1.400 деце било изложено бруталном сексуалном искоришћавању”. (Филм Исконски страх, управо се бави овим застрашујућим проблемом у којем се незбринута дјеца, али у католичким интернатима, неријетко подвргавају сексуалном искоришћавају. Утолико прије, кад западни морализаторски, просветитељски дискурс почне са анатемисањем Другог, онда је врло важно да ‘завири’ у своје ништа мање мрачно двориште.)
Антиимиграционистички популисти подједнако дјелују у САД-у, Европи, као и Израелу, међутим, та врста фундаментализма као да се не примјећује у довољној мјери; напросто, изгледа како је важно пронаћи вјечног непријатеља, не би ли се оправдале све спољне милитаристичке операције, као и унутар држава, крајње репресивне мјере дјеловања. Тако да, имигранти су изложени 1) унутрашњој језивој тортури вјерских власти (Авганистан), 2) геноциду којем су изложени Палестинци у појасу Газе, 3) прогону, полицијском пребијању и робовању унутар САД-а.
Далеко од било какве релативизације, оно што банде (да, инсталиране са Запада зарад потпуне унутршње експлоатације природних добара, итд.) чине у Републици Конго, или донедавно на Хаитију, јесу организоване, чак ритуалне примјене најсвирепије окрутности, које се крећу од групних силовања до убистава. Ништа мање, локални ратови у Сјеверној Африци, такође су по бруталности оно што људски разум не може да појми. Но, заиста, проблем треба сагледати мало дубље.
Наиме, свакој колонизаторској власти, понајвише одговара да има оданог савезника у локалним бандама, које, чим раде у интересу туђег капитала, исти им омогућава да спроводе сва злодјела. У том смислу, добро се примјетило кад се рекло како Палестинцима два непријатеља јесу – ИСИС и Натењаху, терористичка организација и садашња Израелска влада која их дословно истребљује, уз, да, немалу помоћ САД-а.
Извор: Вијести
