Ако случајно нисте приметили, на делу је глобални обрт, такорећи преврат, у стилу ко би доле сад је горе и обрнуто. Цена убрзано пада функционерима свих земаља, а вртоглаво расте мајсторима правих заната.
Када би се расписали избори за форуме налик парламенту у којем би седеле особе квалификоване за неодложно задовољавање егзистенцијалних потреба, не би био изгласан ниједан професионални политичар, како сугеришу истраживања интиме, јер би већина грађана у та тела уврстила медицинаре, просветаре, неговатеље, превознике, водоинсталатере, електричаре, повртаре, месаре, пекаре, хигијеничаре, као и интернетске сервисере. Пандемија је, каже низ аналитичара, претумбала поретке, тако да се напокон више цене све делатности од којих нам живот непосредно зависи, него службе који нам бивствовање замајавају “алтернативним чињеницама” и законима од којих већма профитирају они који их доносе и они који их крше (што су местимично једни те исти).
А пошто није како треба, ни изблиза, расту протести широм планете, који властима пркосе толико да се не придржавају ни њихових препорука да избегавају масовна окупљања. Према педантној евиденцији међународне организације АЦЛЕД, после смањивања на старту пандемије, демонстрације су се широм света размахале и надмашиле чак и ванредно нараслу учесталост у тзв. нормалним временима.
Данас практично свака нација која држи до себе налази довољно убедљивих разлога да демонстрира и упозори власт да је дужна да покаже више бриге за поданике, а да ће у супротном бити смењена ако не на улици, а оно на изборима. С пиједестала су регуларно склоњени овде званично обожавани Ангела Меркел и Доналд Трамп – дуговечна лидерка десног центра и краткорочни лидер десног свачега у ко зна чему – она као стабилизаторка, а он као дестабилизатор међународних односа, па та коинциденција личи на двоструку опомену да се лоше пише и онима који су нас довде довели и онима који би да нас одавде одведу ко зна куда. Наравно, и свима који у том процепу не нађу “трећи пут” који води у мање познато, али перспективније од оног што смо упознали као драстично повећање неједнакости, одакле проистиче и експлозивно незадовољство.
Својевремено сам напоменуо да би унутрашња трвења могла да буду судбоноснија за свет од спољних надгорњавања. Локалне недовршености и иначе привлаче спољне факторе да их доврше, али је овом приликом проблем надрастао искуства јер су се умножили фронтови на којима ни велике силе нису сигурне ни шта би са самима собом, а камоли с другима на које би битно да утичу.
Демонстрације, штрајкови и друге детонације незадовољства региструју се и тамо где су забрањене и сурово спутаване. Као у Кини и Русији које немире у земљама слободне циркулације информација користе за пропагирање сопствених аутократија као бољих поредака од досад најуспешнијег демократског уређења.
Зачудо, обједињавају их протести који се умножавају на обе стране. Пажњу ми привлаче само доступни уверљиви извори, они у демократским земљама ка којима формално тежимо. Занемарићу околност да у званичној потаји хрлимо њиховој конкуренцији, где су демонстрације само израз “спољног подстрекавања на нереде” и “оспоравање националне суверености”.
Неколико угледних америчких истраживачких медија, међу којима Њујорк тајмс, Њујоркер и Интерсепт, посветило је анализе унапређивању демократије без скривања испољених јој непрограмираних мана. Констатовали су с нескривеним задовољством, бар по мом увиђају, да се заљуљало клатно ка неопходном уравнотежавању интереса послодаваца и запослених.
И ако сте с правом веровали да Холивуд није место за спознају економских кретања, овог пута нисте у праву, констатује се у једној од подробних анализа. И у тамошњој “фабрици снова” су активисти обелоданили “кошмар” и позвали колеге на штрајк ако им се не повећају плате и побољшају услови рада. Нису за уравниловке, наравно, а из аутомобилске индустрије наводе да су неприхватљиве и разлике између два Џона у једној компанији – директора Меја који годишње прима 16 милиона долара и искусног радника Дира чије су принадлежности 30 пута мање.
У раст масовних протеста укључена је и ова неуравнотеженост. Али, сада с ванредном допуном више се траже радници, чија је понуда мања од претензија на директорска места.
Пандемија је радикализовала раднички покрет (додајем и еколошки и сваки други у општем интересу) који је у САД дуго био прилично умртвљен. Готово да би могао да се упореди с плимом штрајкова после два светска рата, који су променили грађанска поимања о раду, платама и друштву, констатује аутор у Америкен проспекту.
Када је упитан како да разреши невоље послодаваца с поскупелом радном снагом, новопечени шеф Беле куће, а искусни државник Џо Бајден је одговорио сажето: “Платите је више.” Волео бих да буде тако – “плати па клати”.
Независно од склоности, продужена је сезона ванредних животних избора, у којој недостајући радници добрим делом диктирају услове послодавцима. Без уцене, по законима тржишта – да плати више онај који тражи, него онај коме се може да бирка.
Радници су се тако нашли готово као ремек-дела на аукцији у галеријама уметничких дела. И изгледа знају да себи знатно дигну цену. Ако не верујете, позовите их да вам поправе чесму, поправе ауто…
Ништа што затраже није превише иако је вама папрено. Они су у могућности да диктирају јер недостају. Доживели су несањано – да им цена вртоглаво расте док се политичарима суновраћује. Камо среће да се и нама тако некако посрећи…
Момчило Пантелић
Извор: Нови Магазин
