Uzimam frulu jer mi je ona nastavno sredstvo, i nudim je stranačkim aktivistima čije su ruke pune flajera, usta puna fraza, s umom bez ideologije. Iznenade se kad ih zamolim da mi na fruli odsviraju nešto. Bilo šta. Kažem, lakše ću politički prelomiti, dok mi budu svirali…
OK, znamo i sami: sve smo slabije gimnazijski i strukovno obrazovani, tako da bi na usmeno potraživanje kakva je veza između Hamleta i frule rijetko ko imao pravi odgovor. Zato, ukucajmo Hamlet i frula – ili bolje – prvo pročitajmo priču što slijedi… Imaće tome nekoliko, poželio sam da kupim frulu. Htio sam da to bude baš drvena, jeftina, etno-sviraljka, da se njome mogu da oglasim kad za to dođe vrijeme.
I nađem je. Kod onih meštara što prodaju razne drvene stvari, od tronožaca preko oklagija i varjača, do klupa i komoda. Frulu držim na radnom stolu, u šolji sa prikazom Bitke kod Lepanta, zajedno sa nešto olovaka raznih mekoća, hemijskih olovaka, plavih, crnih i crvenih, makaza, i nešto drugih ruci potrebnih trica. U prostor mi proporcionalno češće ako je do kakvih izbora ostalo malo, hoće da navrati sektaški kakav politički aktivist, da vrbuje. Mrežom krupnog oka on ima domaći zadatak da lovi. Od ulovljenih imena i prezimena, potom i glasova, zavisi za koliko će se stepenika uspeti na stranačkoj skali. Pazimo…
Dan danas traje 18 sati, ne 24; sve se ubrzalo. Goli izdajnici i politikuni samo što ne lete. Ko ti pozajmi ne vraća; ko ti slaže jednom nije slagao nego tek počeo da laže; i vara; i krade; od goveđeg hormona rasta djevojčice od devet godina imaju sise; so je sve slađa, ulje i vino su rjeđi, a ljubav presušuje i kod popova. Ako vrbovnik vidi da je čovjek slobodan, kruži i plete dok ne zametne razgovor. Otvara usta puna obećanja, programa i reformi. Tokom razgovora u kome se pravim lud, aktivist gradi, svečano otvara, pomaže, pokreće… ali i istorijski pati, i izvinjava se tu i tamo, ne u svoje ime nego u ime lidera, oca-ujedinitelja, a možda i demokratskog sveca. I sad? Nije pametno odbiti blanko ponudu da otvoriš vlastiti politički profil, da se sutra nađeš na listi, da budeš viđen, da te stranka istakne, da budeš, ne bez razloga, direktor, upravnik, predsjednik, jebemmumiša, čak i prvi do lidera. Ponuda je to od koje grizeš pesnicu, od časti.
Uzimam frulu iz Šolje od Lepanta, jer mi je ona nastavno sredstvo, i nudim je mahom uljudnim i lijepo odjevenim stranačkim aktivistima čije su ruke pune flajera i usta puna fraza, ali um bez ideologije. Iznenade se kad ih zamolim da mi na fruli odsviraju nešto. Bilo šta. Kažem, lakše ću politički prelomiti, dok mi budu svirali… A oni, gle: ne znaju. Na najprostijem instrumentu ne mogu da izviju zvuk. Pa mi bude drago, jer sve u meni poskakuje od zadovoljstva. Scena je prepisana iz Šekspira: Na jednom mjestu Hamlet nudi frulu režimskim bitangama Rozenkrancu i Gildensternu, navodnim prijateljima, koji imaju nalog da ga sprovedu u smrt.Svirajte mi, kaže im Hamlet.
Ali mi ne znamo, kneže! A tako, kažem, kao i Hamlet: „Hteli biste da učinite da odjeknem od najnižeg tona do vrha svoje skale. A evo ovog malog instrumenta u kome je divan sklad i obilje tonova, pa ga vi ipak ne možete naterati da progovori! Do sto đavola, mislite li vi da se na meni može lakše svirati nego na jednoj fruli?“ Nemojmo se zavaravati. Ne biti ni u jednoj stranci opasnije je negoli biti u bilo kojoj stranci. Kako?
Tako što činom inicijacije, potpisom, čovjek bez obzira na pol, postaje članom političke sekte. Svi koji pripadaju strankama svim su partijama mili, jer su na političkom tržištu, znaju koji feromon da očekuju kada se u Skupštini onjuše straga, potkupivi su, zavisni, poslušni kao kerovi ili pak opasni kao dresirani psi, sve vrijeme gladni vlasti jer ona znači moć, znači žene, znači standard, znači biti neko u očima niščih i podređenih, znači biti nesrećan kada jednog dođu mlađi, ljepši i pametniji, a zapravo izdajničkiji i poslušniji – na koje onda prelazi moć, jer su takva pravila igre. Ne biti pak član demokratske sekte kakva je Statutom svaka politička partija znači s jedne strane biti prokažen, jer je zato što je osiromašeno – cijelo stanovništvo učlanjeno, a sa druge strane, nestranački se um šeta gradom s metom na čelu.
Da mu je glava označena svi znaju, samo ne čovjek koji je odlučio da između dva zla ne bira manje (a što glasanjem čini većina), vengo da utopijski čeka momenat kada će imati prilike da između zla i dobra zaokruži dobro, amputirajući time zlo! Pošto se to neće dogoditi, jer demokratija ne daje stvarnu šansu glasačkoj pučini, posebno ne u zemlji koja je kolonija demokratskog tipa, izlazak na izbore gdje se glasa između dva zla je gubljenje vremena, kad i opasno zamijeranje svim političkim sektama, koliko god da ih ima.
Uoči parlamentarnih izbora u Crnoj Gori, 11. juna 2023, što ne kazati da sve partije žive od strančarenja, od zavade, jer samo mi valjamo, a drugi ne, mi smo dobri jer imamo plan kako da donesemo mir i napredak. Mi ćemo zaposliti tebe ako nas podržiš, a njega nećemo, iako je stručniji, jer je nestranačan, nije nam pristupio, nije nam pokazao lojalnost, nije potpisao, pa bi po nas mogao da bude otrovan, mi tako ne radimo, jer smo stranka, ozbiljna, a ozbiljna stranka je vojska, i ima svoga komandanta, i kad ovaj kaže da nam valja ući u postizbornu koaliciju sa sektom na koju smo lajali prije izbora, lizaćemo se s njom poslije izbora, jer se tako radi u demokratiji, bez obzira što nema smisla, bez obzira što tako nije etično, bez obzira što stranke uopšte ne bi trebalo da postoje, jer vjekovima pokazuju dozu maligne prevrtljivosti, sebičnosti i nesposobnosti, a danas ne samo sklonost ka izdaji i veleizdaji – nego su otvoreno izdajničke i veleizdajničke.
Ko bi, majci, mogao da u Crnoj Gori danas prođe Njegoševo rešeto? Ko bi u Srbiji danas mogao da prođe Karađorđevo? Neka me niko ko ne zna da svira na hamletovskoj fruli ne pita koji bi to, po mom prepametnom mišljenju, poredak bio bolji od postojećeg? Ja to ne znam. Ja ne znam da sviram na onoj jeftinoj fruli koju nudim stranačkim vrbovnicima. No za razliku od političkih sektaša, nikog ne nagovaram da uđe ni u Bokeljsku partiju, ni u Crnogorsku partiju, ni u Srpsku partiju, ni u Evropsku partiju, ni u Svjetsku partiju. Pustimo Hrista u naša srca, a partijski sinovi neka – kao i do sada – samo rade svoj posao.
Nikola Malović
Izvor: Pečat
