Ну послушај, драги побратиме,
Или брате, прељубазно име!
Ере ћу ти истину казати,
Но запази, нећеш се кајати
Што су давно рекли и казали
Мудри људи, који су познали:
Да у Турске и у љуте змије
Хришћанскога пријатеља није,
Ни разума бистра у пјанице,
Ни у лажи тврде узданице;
Ни вјернога друга у страшивца,
Ни поштена чојка у свадљивца;
Не уздај се, брате, у лакомца,
Одступиће и од Бога творца,
Од закона и од своје вјере,
Неће пазит оца ни матере,
Отачаства, рода, ни племена,
Јер не љуби части ни поштења;
Нако благо, да се обогати,
И зато ће свакога продати!
Ово велим само за лакомца,
За лакомца, љуцкога трговца,
Који љуби благо преко мјере,
А продаје вјеру у невјере,
Вјеру драгу отачаства свога,
Најпослије и себе истога!
Свети Петар Цетињски из Посланице Црногорцима и Брђанима (1826)
Пак остаје така издајица
Како тужна, лакома лисица,
Кад на маму буде преварена
И у ломна гвожђа ухваћена;
Да се трже, сама себе глође,
Докле ловац изненада дође,
Па је дрвљем и камењем туче,
Најпослије и кожу јој свуче.
Свакоме се тако догодило,
Коме опште добро није мило,
И који ће бити издајица,
Да га божја сакруши десница!
А ти, брате, здрав и весел буди,
За потребу немој жалит труди!
Слушај мудре, а мало бесједи
И хришћанским путем себе води.
Који млого збори без разлога,
Кајаће се од говора свога;
Кад што речеш и кад ријеч дајеш,
Пази добро, да се не покајеш:
Срамота је сада ријеч рећи,
Обећати, па се покајати;
Коноп веже коње и волове,
А поштена ријеч витезове.
Држи слогу, а моли се Богу,
Љуби добро и драгу слободу;
Добро, рекох, а не самовољство,
Ни лаживо клето лицемјерство;
Пази ово моје говорење,
Биће теби радост и поштење,
А у туђе поштење не тичи,
Но се радуј, весели и дичи,
И кад видиш поштена главара,
Војеводу, суђу, ал’ сердара,
Добра чјка, ал’ разумна кнеза,
У народујунака витеза,
Или частна, мудра свештеника,
Што је добро, то је општа дика.
У народу што је од потребе:
Поштовати старије од себе,
Мудре људе, праве савјетнике
И војнике, храбре начелнике.
Ако хоћеш бити многољетан,
А на овај свијет пуно-срећан:
А ти поштуј драге родитеље
И духовне оце, учитеље,
Да благослов од Бога получиш.
А и вјечно блаженство добијеш;
Да нам Бог да свијем православним,
Ја из свега мога срца желим.
У хилебна и лукава друга
Стоји немир, свако зло и туга.
А шпијуна и вјероломника,
Хришћанскога рода издајника,
Који свађа браћу из подмукла.
Њега хрђа и несрећа тукла
И божја га поразила рука,
Ка’но клета Бранковића Вука!
Бјежи од тих, ка’ од змије љуте,
На зло какво да те не напуте.
Ни то, брате, добар јунак није,
Који браћу и земљаке бије
И замеће кавгу у дружину
И у родну своју покрајину;
Но се онај јунак може звати,
Који ј’ кадар храброст показати
Пут злотвора, кад зове свакога,
Слава диже војника храброга.
Које добар јунак од искона
За обрану вјере и закона
И слободе миле нам и драге
Отачаства, ђе жно нам се граде,
И таки сејунак нека фали,
Фалиће га свако и остали;
Од јунаштва има име право,
Доби сабљом на поље крваво,
Ка жно Милош који уби цара
И у бојујош млоге похара:
Ш њим Косанчић Иван и Топлица,
Ти с Милошем бјеху обојица.
Те Мурата уби и погази
На Косову ђе се и сад пази,
Саграђен је ступац каменити
За вјечити спомен вјековити.
Ал’ је оно гласовита дика
Славенскога рода и језика
Змај Скендер-бег турски побједитељ
И својега рода садржитељ,
Који доби пребијелу Кроју
И осталу бановину своју;
Коме Турци златом окиваше,
И при себи на прси носише,
Да би стекли Ђурове крјепости;
И од бојне славе то је био,
Чим се бјеше Ђуро огласио;
Гласиће се вјерно без престанка,
Јер не бјеше таквога јунака,
Нити гаје породила мајка,
Нит ће мислим, до суђена данка.
Сад ево ти Јанко војевода,
Који бјеше брана и слобода
Унгарскога краљевства и круне,
Што му и сад дају фале пуне;
И што бјеху витези остали,
Које народ вас хришћански фали:
Ка’но Рељу и Краљића Марка,
За њим вазда и данас Бугарка
У црно се види обучена,
А у срце прељуто мучена.
Ал’је тужно свијех пребројити
И у једну пјесму садружити,
Је би пјесма млого дуга била,
Пјевачима те би досадила;
Но све, побре, што сам бесједио:
Нит’ сам плака – нит’ се веселио;
Тек ћу казат зло и јаде моје
Све које су нама од неслоге,
Свети Петар Цетињски: Из посланице Бококоторском свештенству (1808)
Од лакомства, злобе и зависти;
О, плачите, како ија исти!
Мени не би муње ни стријеле
Тако моје срце разнијеле,
Ка но кад ми дође на памети,
Што учини Бранковић проклети!
А да би се то име, не било,
Из нашега рода истражило,
То је исто моја жеља жива:
Да се нико Вуком не назива;
Вук издаде Србе на Косову,
Заборави милост Исусову;
Тако славу и вјечно блаженство –
Таста свога славнога Лазара
И славнога српског господара,
Нити кога жали, нити пази,
Сваку љубав он под ноге згази:
Су дванаест хиљада коњика
Све по избор силна оклопника,
У Тураках дворити побјеже,
Стога Србин у ропство уљеже;
Па Лазара Турци посјекоше,
А потоци сузах протекоше,
По сва мјеста ђе су гођ хришћани,
Црном крвцом свуђе смијешани;
Јадној српској мајци низ образе,
Коју и сад невјерници газе!
Ту сердари, бани и војводе,
Што избраних бјеху из слободе,
И што бјеху остали војници,
Погибоше у бој свиколици;
И што бјеху цркве и олтари,
Сад мечитијесу и мунари;
Што ли бојне куле и дворови,
Славни Призрен и други градови,
То су сада тамнице студене
За несрећне Србе направљене!
И од тога несрећнога дана
И до данас ево без престана
Турци Србе бичем ударају,
Испод ногу плешу и харају;
И ево ти, брате, ране горе,
Кад их море, овако их коре:
„Ово су вам од неслоге плате,
Што добисте, нека и сад знате“!
Је ли, брате, ране жесточије,
Но стријела срце кад пробије?
А ни она није тако јака,
Да разбије срца у јунака,
Ни остала никаква работа,
Као таки укор и срамота:
Ево како Бранковићу Вуче
Тешки јарам на Србе навуче;
Србе Турци газе под копита,
Рад његовог проклетога лита,
Те га свако и куне и псује,
Боже! вјечна мука нека му је!!
