Благородна господо главари и народе црногорски и брдски,
Ево су већ прошлога прољећа, априла мјесеца, пасале тридесет и осам годиштах, откада сам ја постао међу вама Владиком. Труди моји јесу били најпрво и желаније моје, од свакога желанија највише, за покраћење ваше домаће рати и крвопролића, радећи вас саставити у слогу и јединство, док се избавите од љутога јарма паше скадарскога, под којим бјесте у вријеме мојега у туђе земље путовања по несогласију вашему себе подложили.
Ви моје науке примисте, послушасте, и своје оружје витешки у рукама прифатисте и Бог даде вама срећу не само да своју слободу опет к себи повратите, него и сувише да својега непријатеља у два жестока боја побиједите и да његову главу одсијечете и државу скадарску уплашите, од које мира и почивала не имасте.
Ова је побједа име ваше у свијет прославила и учинила да сви европејски народи за вас знаду и да ве почитују за народ славни, народ поштени, храбри и уздани, који своју слободу познаје и својијем оружјем брани.
Ја срдцем и душом жељах да се и више пред свијетом прославите и да вашу слободу јаче и боље утврдите. Молих вас да суд и правитељство поставите, на законах обштим согласијем сочињених, да правитељство народом влада и да народна дјела управља, а кулук да зле људе фата и на суд доводи, како што се у цијели свијет чини, јер без тога не могаше бит ни слава ни слобода ваша утврђена, ни дуговјека. И ви тако учинисте; кулук и правитељство постависте, да законик царствује и да је свакоји законик подложен. Настаде, дакле, законик међу вама, настаде суд и правда, мир и тишина, вријеме срећње и блажено, радост и весеље за добре и богобојазне људе и за нејаку сиромаш и сиротињу, престаде самовољство, престаде домаћа рат и крвопролиће.
Законик, царствујући кастигом, страшно пријећаше, правитељство суд и правду чињаше, кулук с мјеста на мјесто иђаше и сваки злођеј од страха трепеташе. Не бјеше већ домаће рати ни боја, не бјеше покличи; ни витеза на домаћи бој, не чујаше се колежа ни тужбање, не виђаше се лица мушкога ни женскога огреботинах крвава и нагрђена, ни главе црном капом, ни црном махрамом покривене, ни перчина мушкога ни женске косе острижене, не обливаше се земља, дрво и камен крвљу ваше браће и не кипјаше братска крв из устах вашијех, не кукаху мајке за својијем синовима, ни сестре за својом браћом ошишане, ни сироте удовице за својијем мужевима огребене, ни жалостна ђечица за својијем родитељима сузам обливена.
Путник мирно путоваше, трговац слободно трговаше, работник своју работу весело работаше и чобан своју стоку без страха пасијаше и Богом благословена тишина на све стране пребиваше.
Но будући вам милије зло него добро, не могасте правитељство међу собом трпјети, желећи да се опет на обична ваша зла и самовољна ђела повратите и да један другом крв пијете. Не би вам угодно да ве људи од свијета почитују добрим и поштеним народом, како сам пређе река, да ви буду туђи градови и пазари отворени и да имате стим у ( = уважење) како и остали народ европејски, него је вам драже и милије да ве називају злим, безаконим и самовољним народом, да стиме и приступишта нигђе немате и да ве ћерају како хајдуке и разбојнике.
Ви сте од свакога цара и краља вољни и слободни, да ви нитко не заповиједа, но нијесте један од другога; ви слободу своју не познајете и познати је не хоћете; вама је противно све Што је Богу и поштенима људима угодно; ви сте од Бога одступили и сасвијем страх Божји изгубили; ви не находите добра и поштења ни у чем, нако у своје зло и безаконо самовољство; ви не имате вишијех злотворах од самијех себе и вама нико ништа не чини без ваше зађевице.
Ја вас залуду у све вријеме мојега међу вама владичествовања учих и настављах на све оно, што могаше служит за вашу корист и поштење и залуду се у толико силе времена трудих, не штедећи ни живота ни имјенија мојега за ваше обште народно добро. Да сам то чинио за који драго остали народ од свијета, он би благодарио и ја бих међу њим срећно и весело живио и моје би име у љубави онога народа вјечно остануло, а међу вама је моје срдце од вашега злочинства увехло и старост моја оскорбљена, да почивала и радости нигда немам. Не могу већ ни о себе радити, а камо ли ваше после оправљати и за ваша дјела ћесаро-краљевскому гуверену одговарати, него ето ви, Господо Главари, владајте се како знате и договарајте се како ћете с народом управљат и за народ ђе потреба буде одговарат, да се црне капе у то не мијешају. Само вас молим да ми на писмо ваше мисли дате, како ћу реченому гуверну ову књигу одговорит, која ће ви бит с овијем листом данас приказана, да је добро чујете и разумијете. Међутијем остајем ваш доброжелатељ и слуга, Владика Петар.
(Посланица Црногорцима и Брђанима, 1826. г.)
