Ljudi su Boga osudili na smrt; vaskrsenjem svojim On ih osuđuje na besmrtnost. Za udarce vraća im zagrljaje, za uvrede – blagoslove, za smrt – besmrtnost. Nikada ljudi nisu pokazali više mržnje prema Bogu nego kada su Ga raspeli; i nikada Bog nije pokazao više ljubavi prema ljudima nego kada je vaskrsao. Ljudi su hteli da i Boga učine smrtnim, ali je Bog vaskrsenjem svojim učinio ljude besmrtnima. Vaskrsao je raspeti Bog i ubio – smrt. Nema smrti više. Besmrtnost je opkolila čoveka i sve njegove svetove. Ljudska priroda je vaskrsenjem Bogočovekovim nepovratno povedena putem besmrtnosti, i postala strašna i za samu smrt. Jer do Hristovog vaskrsenja smrt je bila strašna čoveku; od Hristovog vaskrsenja čovek postaje strašan smrti. Živi li verom u vaskrslog Gospoda, čovek živi iznad smrti, nedosežan je za nju; ona je podnožje nogama njegovim: smrti, gde ti je žalac? pakle, gde ti je pobeda? I kada Hristov čovek umire, on samo ostavlja telo kao odelo, u koje će se opet obući na dan Strašnoga suda.
Do vaskrsenja Spasovog smrt je bila druga priroda čovekova; život prva a smrt druga. Čovek se bio navikao na smrt kao na nešto prirodno. Ali vaskrsenjem svojim Gospod je sve izmenio: besmrtnost je postala druga priroda čovekova, postala je prirodna čoveku, a smrt – neprirodna. Kao što je do Hristovog vaskrsenja bilo prirodno da ljudi budu smrtni, tako je od Hristovog vaskrsenja postalo prirodno da ljudi budu besmrtni. Grehom je čovek postao smrtan i prolazan; vaskrsenjem Bogočovekovim on postaje besmrtan i večan. U tome je sila, u tome moć, u tome svemoć Hristovog vaskrsenja. Bez njega, hrišćanstva ne bi bilo. Među čudima ono je najveće. Sva ostala čuda niču iz njega i svode se na njega. Iz njega niču i vera, i ljubav, i nada, i molitva, i bogoljublje, i bratoljublje. Gle, učenici–begunci, koji su pobegli od Isusa kada je umro, vraćaju Mu se pošto je vaskrsao. Gle, kapetan straže je ispovedio Hrista kao Sina Božjeg kada je video gde vaskrsava iz groba. Gle, svi prvi hrišćani postali su hrišćani zato što je Gospod Isus vaskrsao, zato što je pobedio smrt. To je ono što nijedna druga vera nema; to je ono što Gospoda Hrista diže iz- nad svih bogova i ljudi. Zbog Spasiteljevog vaskrsenja, zbog Njegove pobede nad smrću, ljudi su postajali, postaju i uvek će postajati hrišćani. Sva istorija hrišćanstva nije ništa drugo do istorija jednog jedinog čuda, i to čuda vaskrsenja Hristovog, koje se neprekidno produžuje iz dana u dan, iz godine u godinu, iz veka u vek do – Strašnoga suda.
Čovek se rodi ne onda kada ga majka rodi na svet, već kada poveruje u vaskrslog Gospoda Hrista, jer se onda rodi za život besmrtni i večni, a majka rodi dete za smrt, za grob. Vaskrsenje Hristovo je majka sviju nas, sviju hrišćana, majka besmrtnika. Verom u vaskrsenje čovek se ponovo rađa, za večnost rađa. – To je nemoguće! primećuje sumnjalo. A čuj šta vaskrsli Gospod veli: Sve je moguće onome koji veruje! A veruje onaj koji svim srcem, svom dušom, svim bićem živi po Evanđelju vaskrslog Gospoda Isusa.
Umetnost šaranja vaskršnjih jaja u Metohiji: govore Olivera Radić i Pavlina Radovanović
Vera je naša pobeda kojom pobeđujemo smrt, vera u vaskrslog Gospoda Isusa. Gde ti je, smrti, žalac? A žalac je smrti – greh. Vaskrsenjem svojim Gospod je „pritupio žalac greha“. Smrt je zmija, a greh je njen žalac. Kroz greh smrt toči svoj otrov u dušu i telo čovekovo. Što više grehova čovek ima, to više žalaca ima kroz koje smrt toči otrov svoj u njega. Kada osa ujede čoveka, on se svim silama stara da izvadi žalac. A kada ga ujede greh, taj žalac smrti, šta treba da radi? Treba verom i molitvom da prizove vaskrslog Gospoda Isusa, da žalac smrti izvadi iz duše njegove, i On će to svemilostivo učiniti, jer boguje milošću i ljubavlju. Kada mnoge ose napadnu telo čovekovo, i izbodu ga svojim žalcima, telo se otruje i umre; tako biva i sa dušom čovekovom kada je mnogi gresi žalcima svojim izbodu: ona se otruje i umre smrću bez vaskrsenja. Pobeđujući Hristom greh u sebi, čovek pobeđuje smrt. Ako ti prođe jedan dan a ti nisi pobedio nijedan greh svoj, znaj – postao si smrtniji. Pobediš li pak jedan, dva, tri greha svoja, gle, ti si postao mlađi mladošću koja ne stari, mlađi besmrtnošću i večnošćy. He zaboravljaj nikad: verovati u vaskrslog Gospoda Hrista znači – voditi neprekidnu borbu sa gresima, sa zlom, sa smrću. Da čovek zaista veruje u vaskrslog Gospoda dokazuje ako se bori sa gresima i strastima; bori li se sa njima, bori se za besmrtnost i život večni. Ne bori li se, uzalud je vera njegova. Jer nije li vera čovekova – borba za besmrtnost i večnost, onda, reci mi, u čemu se ona sastoji? Ako se verom u Hrista ne postiže vaskrsenje i pobeda nad smrću, onda – našto nam ona? Ako Hristos ne usta, znači greh nije pobeđen, smrt nije pobeđena. Ako pak nisu pobeđeni ni greh ni smrt, onda – zašto verovati u Hrista? Ko se verom u vaskrslog Gospoda bori sa svakim svojim grehom, on postepeno pojačava u sebi osećanje da je Gospod zaista vaskrsao, zaista pritupio žalac greha, zaista pobedio smrt na svima bojištima.
Greh postupno smanjuje dušu u čoveku, sateruje je u smrt, pretvara je od besmrtne u smrtnu, od neprolazne u prolaznu. Što više grehova, to smrtniji čovek. Ne oceća li se čovek besmrtnim, znaj – sav je u gresima, sav je u kratkim mislima, sav u sparušenim osećanjima. Hrišćaninov je poziv: boriti se sa smrću do poslednjeg daha, boriti se do konačne pobede nad njom. Svaki greh je odstupanje; svaka strast je bežanje; svaki porok je poraz.
He treba se čuditi što i hrišćani umiru telom. To je stoga što je umiranje tela – sejanje. Seje se telo smrtno, veli Sveti apostol Pavle, i ono klija, niče i raste u telo besmrtno. Kao posejano seme, telo se raspada, da ga Duh Sveti oživi i usavrši. Da Gospod Hristos nije vaskrsnuo telo, kakvu bi korist ono imalo od Njega? On ne bi cpacao celoga čoveka. Ako nije vaskrsao telo, zašto se onda ovaplotio, zašto uzeo telo na Sebe kada mu ništa nije dao od svoga Božanstva? Ako Hristos nije vaskrsao, onda – zašto verovati u Njega? Iskreno velim, ja nikad ne bih verovao u Hrista da nije vaskrsao i time smrt pobedio. Našeg najvećeg neprijatelja pobedio i besmrtnost nam darovao. Bez toga, ovaj je svet hučna izložba odvratnih besmislica. Jedino svojim slavnim vaskrsenjem čudesni Gospod nas je oslobodio besmislenosti i očajanja, jer ni na nebu ni pod nebom nema veće besmislice od ovog sveta bez vaskrsenja, i nema većeg očajanja od ovog života bez besmrtnosti. I ni u jednom svetu nema bića nesrećnijeg od čoveka koji ne veruje u vaskrsenje mrtvih. Bolje bi bilo takvom čoveku da se nikad ni rodio nije.
Dnes spasenie miru… U čemu se sastoji to spasenje? He u smrti već u vaskrsenju. Gospod nam je svu tajnu spasenja kazao svojim vaskrsenjem. Spasti se znači: telu svom i duši svojoj osigurati besmrtnost i život večni. Kako se to postiže? Ne drukče nego bogočovečanskim životom, novim životom, životom u vaskrslom Gospodu i radi vaskrslog Gospoda. Za nas hrišćane je ovaj život na zemlji škola u kojoj učimo kako ćemo sebi osigurati vaskrsenje i život večni. Jer kakva nam je korist od ovoga života ako njime ne možemo steći život večni? Ali, da bi čovek vaskrsao sa Gospodom Hristom, treba najpre da postrada sa Njim, i njegov život doživi kao svoj. Učini li to, on će na Uskrs, zajedno sa Svetim Grigorijem Bogoslovom, moći reći: „Juče – ja bejah raspet sa Njim, danas – oživljujem sa Njim; juče – bejah pogreben sa Njim, danas – vaskrsavam sa Njim.“
U ciglo četiri reči sabrana su četiri Hristova Evanđelja: Hristos voskrese! – Vaistinu voskrese! U svakoj reči po Evanđelje, a u Evanđeljima – sav smisao svih svetova Božijih, vidljivih i nevidljivih. I kada se sva osećanja čovekova i sve misli saberu u grom uskršnjeg pozdrava: Hristos voskrese! tada radost besmrtnosti potrese sva bića, i ona ushićeno odgrme čudesni uskršnji otpozdrav: Vaistinu voskpece!
1935.
Preuzeto: arhim. dr Justin Popović, „O duhu vremena”, Beograd, 2005.
