Често у данашње вријеме имамо прилику да видимо много депресивних људи. Може се рећи да је ово најзаступљенија болест нашега доба. По неким прогнозама овај тренд ће се још више увећати. Зашто је то тако?
Узроци су многобројни. У нашем балканском подручју лако је наћи одговор или изговор. Ратови, тешка економска ситуација, и све остало што иде са тим. Међутим имамо прилике да видимо економски најразвијеније државе свијета, гдје се вјековима није ратовало, али ипак депресија и остали психички проблеми узимају данак. Да не говоримо о најквалитетнијим медикаментима за ову врсту болести, које су доступне у овим државама. Све је отишло толико далеко да се у задње вријеме почело са еутаназијом физички здравих особа, па и малолетника, које не могу да издрже терет живота. Ово су да опет напоменем најразвијеније државе свијета, са најзагарантованијом личном слободом, демократијом, квалитетном здравственом услугом, посебно психијатријском. Ипак, ситуација не иде на боље.
И у нашем окружењу имамо прилику да сретнемо људе, који су врло успјешни у сваком погледу, ситуирани, здрави, али ипак често морају да их тјеше они који ништа немају од тога. Ни богатство, ни здравље, и имају гомилу других проблема. Овако нешто није ново.
Многи инвалиди имају често позитивнији однос према животу од најздравих људи. Можемо рећи да све овоземаљске благодати нијесу гарант среће, благостања и расположења.
Велики број светитеља у хришћанству живјели су у тешком окружењу, болесни, прогањани, али ипак су тјешили друге. Врло успјешно. Толико да су се људи после разговора са њима или исповијести осјећали препорођено. Један од скоријих примјера јесте случај руске светитељке Марије Гатчинске.
Читав живот у болестима, трпела несносне болове, непокретна. Умјесто њу даноноћно да тјеше, ријеке људи су долазиле њој. Па и многи духовници, од којих су сад неки и светитељи, чак и мученици. Период у ком је живјела, био је изузетно тежак за Цркву. Прогони духовника и вјерног народа били су страшни. Епископи, монаси, свештеници,као и њихови ближњи су услед заиста оправдане ситуације падали у малодушност. Ипак, након разговора са мати Маријом, ситуација би се код њих драстично мијењала на боље. Тако неки су издржали крст исповиједништва и мучеништва, други су постајали свештеници, ђакони,монаси и монахиње. Мати Марија је имала велики дар утјешитељства. Стекла је дар духовног расуђивања, као и Исусове молитве. Није могла да се креће ни да стоји. Лежала је стално у кревету, који је подсјећао на сандук. Толико је и стекла увид у људску психу, шта све утиче на њу, почев од временских прилика, демона, саме личности особе, да ни дан -данас најеминетнији стручњаци из области психијатрије не би могли да јој не позавиде. Али за разлику од њих она је била по много чему испред. Имала је Благодат, којом је помагала људима, коју је стекла надљудским трпљењем и молитвом. Психијатри имају на располагању једино људско знање, које је ограничено, као и медикаменте. Временом све више упадајући у мрачне вилајете људске душе и сами постају жртве духова злобе из поднебесја.
Иако се радило о физички наизглед немоћној жени, мати Марија није остала незапажена од безбожних власти. Упали су јој у кућу, и онако непокретну у великим боловима, које је стално трпјела, вукли су је степеницама, а њено крхко тијело је ударало јако од сваки степеник. Као последица овакве тортуре и мучења, убрзо је преминула.
Света мученица Марија Гатчинска и данас помаже многим нерасположеним људима, који јој се моле. Њена помоћ нам је све више потребнија.
Света мученице Марија Гатчинска, моли Бога за нас. . .
Милош Лалатовић
