Пише: Свештеник Гојко Перовић
Државни празник Црне Горе посвећен Његошу, довео нас је у ситуацију да шире народне масе и већи број писмених људи дају свој осврт на ову грандиозну личност историје Црне Горе и српског народа. То је учинило видљивијим и присутнијим међу људима, неке од вјечитих дилема – како све описати Његошев стваралачки профил? Да ли у први план ставити његов свештенички и богословски карактер? Или изнад тога поставити Његошеву поетску и философску особеност? Или га, прије свега, описивати као владара државе у настанку? А то је довело до оглашавања неких идеолошких искључивости које ове Његошеве профиле доводе у међусобни сукоб, па ће рећи ”Немојте Његоша да сводите на цркву”; или ”Какав је то пјесник који је био суров владар”?; или ”Нема ту владара, он је поп и философ”…итд. Све ово нас мотивише да актере тих прича подсјетимо да Његошева историјска личност, без дилеме, обједињује у себи све те особености, и да је морални и интелектуални гријех искључивати у теорији оно што је у пракси било, на чудесан начин, обједињено.
У том смислу дао бих један осврт на несумњивост Његошеве свештеничке и црквене профилације личности. Напоменуо бих битне тачке његове црквености и његове свештеничке службе. Учинићу то да бих опонирао онима који Његошеву црквеност мјере по томе колико често је носио мантију или колико често је вршио богослужење. Насупрот мишљењима да се Његошева свештеничка служба може или мора сводити на књижевни лик цуцког ”попа Мића”, понудићу нешто друго.
Прије свега Његошева стваралачка личност стаје у животни оквир од свега 37 година, и за разлику од Маркса, Хегела, Аристотела и Платона нпр. код којих се може препознавати рани, зрели и позни период стваралаштва, у Његошевом случају можемо говорити само о ”младом Његошу”. Тај и такав, један једини, ”млади Његош” имао је своје формално школовање у двије црквене школе на Цетињу и у Херцег Новом, и мимо тога он није имао других школа. Поред те двије школе и учитеља у њима, Његош је одрастао уз личност Светог Петра Цетињског, чије обрисе можемо да видимо у фиктивним личностима двојице игумана Стефана и Теодосија (лица из спјевова ”Горски вијенац” и ”Лажни цар Шћепан Мали”). Нудим ту тезу, као тему за размишљање: ко је Његошев идеал свештеничке личности, поменута два игумана (ауторитети који одишу принципијелношћу и духовношћу) или цуцки поп (приказан као полуписмен и у неку руку површан, мада мислим да се профил тог Његошевог јунака не доживљава правилно)?
Када је ријеч о Његошевом поетско-философском стваралаштву, подсјетићу на двије референтне тачке. Међу прва Његошева дјела спада поема ”Црногорац к свемогућем Богу”, а дефинитивно посљедњи његов спис јесте Његошев тестамент. Указујем, дакле, на оно прво и оно посљедње шта је Његош писао. Сматрам јако важним за реконструкцију Његошеве духовности, показивање евентуалне генезе, развојног пута његовог свјетоназора. Међутим, између почетне и крајње тачке Његошевог писменог стваралаштва, нема никакве генезе по питању духовности. И на почетку и на крају, Његош слави Бога ствараоца, Бога сведржитеља и Бога као крајњи циљ и сврху свеопштег постојања. У оба списа Његош изражава личну вјеру у Бога.
Вјеру изражену оригиналном поетско-философском креацијом. Ако у поеми ”свемогућем Богу” имамо младалачку усхићеност и евентуално непроживљене, неискушене идеале, онда у тестаменту имамо не само зрелог и искусног писца, него човјека који смрти гледа у очи. Риједак је примјер да буран и садржајан живот који се збио у међувремену, није ни за тачку пореметио химнични и псаламски тон Његошевог богопоштовања, и слободно бих устврдио Његошевог богослужења. Богослужења које се обавља кроз стихове и мисли, онако како су то радили бројни црквени писци током вјекова црквеног књижевног стваралаштва.
”О ти биће бесконачно, без почетка и без краја!
Почетак си сам основа, и крај свега у тебе је…Колико је даљност твоја, од краткога ума људског,
Свеколике умне главе што су досад на свијет биле
И посада те се роде,
Да у једно перо слију, силу мисли највишијег
Не би знале черте повућ, нити ријечи уписати
О твојему величанству…Ја се надам нешто твоје, да у души мојој сјаје…
Најмањи те цвјетак слави, ка највишег свјетлост сунца
Но, ах, творче, што сам смртни, ја у сравност твоје силе
Твог могућства, величанства?”
(”Црногорац к свемогућем Богу”, 1834.г.)
28. октобра 1851., три дана прије смрти, владика Петар II Петровић Његош упознао је главаре и сенаторе, окупљене око његове постеље у Биљарди, са садржајем тестамента чији су примјерци (копије) достављени руској влади, посланику Русије у Бечу и конзулу у Дубровнику.
Тестамент почиње овим ријечима:
Слава Тебје показавшему нам свјет! Хвала Ти, Господи, јер си ме на бријегу једнога Твојега свијета удостојио извести и зраках једнога Твојега дивнога сунца благоволио напојити. Хвала Ти, Господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио – колико ме од мога дјетинства Твоје непостижимо величество топило у гимне Божествене радости, удивленија и велељепоте Твоје, толико сам биједну судбину људску са ужасом разматрао и оплакивао – Твоје је слово све из ништа сотворило, Твоме је закону све покорно, човјек је смртан и мора умријети. Ја са надеждом ступам к Твојему светилишту Божественоме, којега сам свијетлу сјенку назрио јоште с бријега којега су моји смртни кораци мјерили – ја на Твој позив смирено идем или под Твојим лоном да вјечни сан боравим, или у хорове бесмртне да Те вјечно славим. (У Прчању, 20. маја 1850.г.)
