Nešto uoči formalnog proglašenja nezavisnosti od strane albanskih vlasti iz Prištine, Dejan Jović je u jednom tekstu ponudio originalno rešenje celog kosovskog pitanja. Njegova ideja je bila da se na Ibru uspostavi granica između – Srbije i Albanije. Koštuničin Ustav odnosno preambula ne bi bili prekršeni – sever Kosova bi ostao u Srbiji i u budućnosti to bi bio jedini komad teritorije koji bi se službeno zvao Kosovo. Jer deo sporazuma bi bila i stavka da Albanci ne smeju službeno da koriste termin Kosovo/Kosova za ostatak teritorije bivše SAP Kosova, to bi bila jednostavno Severna Albanija.
Piše za Kosovo onlajn: Muharem Bazdulj, književnik i novinar
Bilo je tu još nekih simboličkih podudarnosti: Kosovo je oko 15 posto teritorije Srbije, dok je deo severno od Ibra oko 15 posto teritorije Kosova, pa bi, kao, i Beograd i Priština odustali od podjednakog procenta teritorija. Na nivou intelektualne vežbe, ceo taj predlog je zvučao jako efektno, ali u praksi je, po svoj prilici, bio vrlo teško provediv. U njemu je postojala ideja da se na sličan način zaštite prava srpske manjine u enklavama odnosno albanske manjine u Preševu, Bujanovcu i okolini, kao i da se napravi neki mehanizam oko svetinja Srpske pravoslavne crkve južno od Ibra.
Jer koliko god reč „Kosovo“ Srbima bila značajna, nije ta reč, kako se to kaže, prazni označitelj. To je Peć, to je Prizren, to su Dečani. Možda jedino naselje s tom političkom težinom u srpskoj istoriji i kulturi, a koje se nalazi severno od Ibra je Banjska.
Tu važnost Banjske je u savremenoj srpskoj kulturi najbolje prepoznala Milena Marković u pesmi „Malena Banjska“. To je ona pesma koja počinje ovako:
„krenula sam u mitrovicu ibarskom magistralom
tamo su čučavci i traktori i drveće otežalo od voća
i devojčice sa golim pupkovima
stigla sam do kosova odakle je moja majka i
njena majka
i sestra mi se tamo rodila a doktor je bio pijan“
te naposletku završava:
„i onda sam videla znak sa desne strane
na njemu je pisalo banjska
i tu me je stigla i baba i majka i sestra i zemlja
i groblje i ibar voda i tu me je stiglo
i neće da pusti
i nikad neće da pusti jer sam se setila
usred noći bi se setila
i nikad neću da zaboravim banjsku
zato što
neko beše strahinjiću bane
beše bane u malenoj
banjskoj“.
Kad je ta pesma prvi put objavljena, pisao sam ovako: „Pesma bi zapravo bila manje subverzivna (mnogo, mnogo manje subverzivna) da nema tog ubitačnog krešenda na kraju. (…) To je, ono, kao kad čovek prvi put dođe u Grčku pa shvati da reč metafora ima i stvarno značenje, izvan metaforskog, kad shvati da tradicija nije fikcija.
Pesnikinja je sa desne strane videla znak i shvatila do postoji mesto koje se zove Banjska. I tad su je stigli i baba i majka i sestra i zemlja i groblje. Stigla ju je i Ibar voda, iz pesme, a i inače. Jer postoje i zemlja i voda, koliko god se neki pravili da ne postoje. I postoje i babe, majke i sestre, i postoji groblje i postoje ljudi kojima to nešto znači i koje sve to neće da pusti. Ali i tu bi pesma mogla završiti i bila bi bolja nego da je završila pre znaka sa desne strane, i bila bi jako dobra, ali bi opet bila mnogo, mnogo manje subverzivna. Jer postoji i jezik, postoji i kultura, postoji i pamćenje. Postoji i ono čega bismo se uvek sjetili i u tri ujutro, ono čega bismo se setili usred noći. Ono čega bi se Milena Marković setila usred noći ima veze sa malenom Banjskom (…)
Treba biti pesnik pa se spustiti Ibarskom magistralom do putokaza za Banjsku i setiti se Strahinjića bana. Biti pesnik danas znači moći spojiti nespojivo, znači moći sve. Biti pesnik, u smislu biti pravi pesnik, znači biti Vlah Alija, spoj onoga za šta bi svi hteli da ne ide zajedno. Malo je danas pravih pesnika. Milena Marković je pravi pesnik. Biti pravi pesnik nije, barem iz perspektive svakodnevice, neka pretjerano poželjna pozicija. Ali ne bira pravi pesnik da bude pesnik, nego poezija bira pravog pesnika“.
Ovo što ću na kraju reći nema veze sa bilo kakvom analitikom ili bilo kakvim informacijama koje „obični“ ljudi ne mogu da dobiju. Samo je indikativno da se najveći, najozbiljniji i najtragičniji incident na severu Kosova posle više od deset godina desio baš u Banjskoj. I ovo je jedna od onih situacija gde bi trebalo postaviti ono pitanje koje gimnazijalci znaju već i iz udžbenika latinskog jezika: kome ovo odgovora, za čije se dobro ovo desilo? Iz srpske perspektive važno je da u Banjskoj ostanu da žive ljudi koji u svojoj najdubljoj intimi razumeju stih: „Netko beše Strahinjiću bane“. To je skoro poslednji trag našeg realnog prisustva na Kosovu.
Izvor: kosovo-online.com
