U Briselu očigledno nisu shvatili poruku Henrija Kisindžera da je biti protivnik Sjedinjenih Američkih Država „opasno“, a da je biti prijatelj Amerike – „fatalno“
Evropska unija se uvek dičila svojim pragmatizmom i uspehom u postizanju kompromisa. Pragmatizmom i kompromisima se dolazilo do sve višeg standarda njenih članica, pojednostavljenog prelaženja granica, konzumiranja zagarantovanih sloboda, napretka siromašnijih država… Ali otkako je EU nesmotrenošću svojih vođa uvučena u Ukrajini u „posrednički rat“ između SAD i Rusije, sve se okrenulo naglavačke, pa ministar spoljnih poslova Evropske unije Žozep Borelj ovih dana mašta o nuždi da Moskva bude „poražena na bojnom polju“, dok ministar za unutrašnje tržište Teri Breton naglašava da bi evropska odbrambena industrija trebalo da pređe na „model ratne privrede“. Nešto slično osnivači EU sasvim izvesno nisu sanjali ni u najgoroj noćnoj mori.
Šta je razlog takvog posrnuća?
Deo odgovora leži u evropskom konfromizmu i odricanju od sopstvene kulture kompromisa.
Sada se, na primer, u najvišim institucijama EU neprestano ističe da je najvažnije „jedinstvo“ članica; što je postao krunski problem Unije – podilaženje naopakom „kolektivnom razmišljanju“ zbog kojeg evropski lideri prosuđuju svet na osnovu iskrivljenih verzija događaja i odbacuju sve što se sa tim viđenjem ne slaže.
Nova mantra
„Odluku smo usvojili i sigurno je pravilna, jer – mi smo je usvojili“, to je nova mantra evropskih zvaničnika uprkos činjenici da podaci sa terena (neuspeh sankcija prema Rusiji uz poraze na ratištima u Ukrajini) pokazuju da im takva politika nije donela očekivane rezultate, naprotiv.
Opisano razmišljanje stada i napor da se po svaku cenu bude deo većine, kako svoj deo sveta vide zapadni lideri, bilo je karakteristično i za neke od proteklih katastrofa koje su sustigle Zapad.
Artur Slezindžer, savetnik u Kenedijevoj administraciji i protivnik (neuspele) invazije u „Zalivu svinja“ na Kubi, kasnije je izjavio da su sastanci koji su se ticali te operacije proticali u „čudnoj atmosferi prećutno podrazumevane saglasnosti“, uz priznanje da je i sam, iako je ceo plan smatrao glupim, na tim sesijama ostajao – nem.
„To što nisam učinio ništa više osim što sam bojažljivo postavio par pitanja, mogu da objasnim činjenicom da je moj poriv da dignem sva zvona na uzbunu bio ugušen okolnostima rasprave“, napisao je Slezindžer.
Sasvim je moguće da će u nekoj budućnosti i pojedine glavešine koje ovih dana sede u telima EU na sličan način opisati svoje današnje držanje. Jer, osim Viktora Orbana i još nekolicine političara, većina predstavnika država EU ne usuđuje se da ni za milimetar iskorači iz politike rata i sankcija koju diktira Vašington, a koja se zasniva na ideološkom i ratnohuškačkom pogledu na svet u kome je Rusija „imprijalistički agresor“ – iako, kao što je objasnio i američki profesor univerziteta u Čikagu Džon Miršajmer, Rusija u Ukrajini zapravo vodi „odbrambeni rat“.
Kultura kompromisa
Tu se krije i suština problema Evropske unije: nedostaje joj kultura kompromisa, koja je srž pragmatizma. U Briselu očigledno nisu shvatili poruku Henrija Kisindžera da je biti protivnik Sjedinjenih Američkih Država „opasno“, a da je biti prijatelj Amerike – „fatalno“.
Legendarni singapurski diplomata Kišor Mahbubani potrudio se da pojednostavljeno objasni glavni problem današnje Evrope: „Da ste me ranije pitali gde će se dogoditi najveći rat i da li će biti blizu Evrope, rekao bih: ‘Ne, ne, ne, Evropljani su tako napredni, toliko su sofisticirani, tamo nema ratova između država, nema šansi za rat između evropskih zemalja…’ Bio bih siguran da je to region koji može da spreči rat. Ali, kao što vidite, veliki rat se ne odigrava u Aziji, već na pragu Evropske unije. Naravno, možete voditi duge debate o tome šta je dovelo do rata u Ukrajini, ali ako me pitate da li mogu da navedem jedan faktor, rekao bih da je to odsustvo kulture pragmatizma u evropskim kulturama. Jer jedino što je trebalo da urade jeste da postignu kompromis sa Rusijom. To bi sprečilo rat. Ta kultura kompromisa, koja je suština pragmatizma, Evropi nedostaje. Zanimljivo – iz nekog razloga je imamo ovde (u Aziji). Ona je nevidljiva. Ne možete da je vidite. Ali vidite rezultate – a to je odsustvo rata. Odsustvo sukoba i sposobnost saradnje, uprkos ogromnim razlikama između zemalja, iako su razlike između azijskih naroda mnogo dublje i veće nego između evropskih naroda koji na kraju krajeva pripadaju jednoj civilizaciji, jednoj veri, jednoj kulturi, jednom grčko-rimskom korenu. Mi (u Aziji) to nemamo. Imamo puno različitosti, ali, nekako – možda upravo zbog te različitosti – izgradili smo kulturu pragmatizma, naučili da živimo jedni uz druge, da pustimo druge da žive i imaju mir…“
Mahbubani je u istom dahu upozorio da održivi mir ni u Aziji nije zagarantovan, jer vreba velika opasnost – pokušaj proglašenja nezavisnosti Tajvana, što bi svakako izazvalo veliki rat. Kako bi se to izbeglo, predlaže rešenje – jačanje multilateralnih institucija, posebno regionalnih, a koje su podrivene u Evropi, na primer OEBS, koji je izgubio svoju ulogu u odnosu na NATO alijansu.
U Aziji, međutim, idu u drugom pravcu i upravo zbog (lošeg) evropskog primera pokušavaju, uprkos razlikama, da u dogovore uključe i Kinu, jer je najveća i najvažnija zemlja u regionu.
„Evropa je načinila jednu od najvećih grešaka, posebno posle 2014. godine, kada je dozvolila izbacivanje Rusije iz grupe G8. Ne možete da rešite probleme izbacivanjem nekoga ko vam je geografski komšija. To je bila predstava, ali i obmana koja ništa nije rešila, već je stvorila dodatan problem. Mi (u Aziji) tako ne radimo“, objasnio je singapurski diplomata, uveren da će za deset godina, ako istraje politika tolerancije i kompromisa, nastupiti „azijski vek“.
Ratnici iza tastatura
U Evropi vidimo upravo obrnutu sliku. Na poslednjem vrhu OEBS-a u Beču, parlamentarci iz zapadnih zemalja, isti oni koji nisu uspeli da ubede domaćine da unapred izbace rusku delegaciju sa skupa – demonstrativno su se pokupili iz sale kada su u nju ušle ruske kolege. A ipak su pokupili dnevnice za takav svoj (ne)rad, tačnije, miniranje svrhe OEBS-a…
Zato Evropa još uvek čeka da se pojavi političar ili diplomata takvog kova kakav je Kišor Mahbubani.
U međuvremenu, umesto pragmatičnih političara koji bi bili sposobni da postignu kompromis, na evropskom parketu svakog dana gledamo paradu napaljenih „ratnika i ratnica iza tastatura“ koji u skupocenoj garderobi i savršenog mejkapa iz raznih prekrasnih enterijera pozivaju na nastavak rata protiv Rusije – do poslednjeg Ukrajinca.
I tu dolazimo do spoznaje o razlogu za sunovrat Evropske unije: umesto da je vode pragmatičari, glavnu reč drže NATO fanatici.
Izvor: Igor Mekina/rt.rs
