Како је у Црној Гори дошло до још једног тријумфа православља које је на удару широм планете, тако је однекле јарко синуо Жарко Кораћ да нам објасни како је то она црква чији је митрополит говорио како је Радован Караџић херој. Он у тексту уопште не види разлику између хришћанства и православља, политике и религије.
Кораћ, као неко ко се изјашњава као психолог, мора знати да су мишљења о појединим личностима и историјским догађајима ствар субјективности. Увјерен сам да је он видио Ђинђића као спасиоца и демократу над демократама, а ја баш напротив. Да ли ме то чини некаквим неподобником у новом српском друштву које би Кораћ градио?
Да подсјетимо, у питању је човјек који прича о демократији и слободама ни тренутка не обративши пажњу на прогон свог колеге са Филозофског факултета Милоша Ковића. О правди и слободама пише човјек који је својевремено, борећи се за предсједничку функцију у ГСС-у, како је тада пренио „Глас јавности“, изјавио: „Жене у политици лијече своје сексуалне фрустрације“.
Такође, изјављивао је и како је „власт неодољива само у примитивним, заосталим друштвима, у којима се људи тешко афирмишу на други начин“, па је онда ријешио да и сам припадне том заосталом и примитивном друштву, па је тако био замјеник премијера у Влади Србије од 2001. до 2003. године, а онда посланик у Скупштини Србије као дио коалиције оформљене око ЛДП-а од 1993. до 1997, од 2003. до 2007, од 2008. до 2012. и од 2012. до 2014. године.
Као што видите, његова историја примитивизма и живота на рачун народа врло је богата, а ваља подсјетити да је у периоду када је обављао наведене функције био посланик и оног дијела народа који својим новим галиматијасом названим „Ђиласова копилад“ и одбјегли „српски свет“ вријеђа у „Данасу“, тачније био је и посланик оној већини народа у Црној Гори која је била за устоличење митрополита Јоаникија.
Није пропустио велики психолог, сада већ случај за психолога, прилику да још једном подсјети на лаж да је блаженопочивши митрополит Амфилохије пријетио на Ђинђићевој сахрани, јер та лаж у другосрбијанским круговима, и поред много пута датог објашњења митрополита да је реченица усмјерена против Ђинђићевих убица, увијек послужи да текстови буду за нијансу дужи и да изазову још више мржње наводно пишући против исте, а и да се испуни ревизионистичка квота.
Он тврди да је оно комитско дивљање на Цетињу „отпор институцији која негира основно људско право да се национално изјашњаваш како се осјећаш“. И Кораћ се сигурно осјећа, али није сигуран као шта. Шизофренија је обузела оцвалог психолога који више није сигуран да ли је психолог или политичар, Србин или било шта друго, демократа или либерал, професор или колумниста (мада његова оцјена од 3.75 на сајту за оцјењивање професора говори у прилог томе да је ипак колумниста), и да ли су у питању незнање или године.
Написао је да „туга Београда што постоји црногорска нација је огромна“, а зна да је Београд, барем они гласови које имамо прилику да читамо, срећнији што постоји црногорска нација од Црногораца православне вјероисповијести.
Рекао је како смо за викенд свједочили голом државном насиљу у функцији очувања друштвене позиције СПЦ, јер, забога, ваљда полицајци немају право да се бране када група хулигана дође да пали гуме, блокира путеве и пријети.
Једино насиље које смо видјели јесте оно на барикадама на Цетињу, док смо у Подгорици видјели једино оно што православље и јесте, а то је љубав. Испаде, по његовом, да је срамота бранити митрополита уколико му је већ живот угрожен, и то објашњава случајем надбискупа Томаса Бекета тврдећи да црква мора опстајати као ненасилна. Биће да Кораћа не напуштају само мисли које лијепи на папир, већ и сјећања, јер колико се сјећамо, они на барикадама су били насилни, а не патријарх и митрополит које су спроводили на устоличење попут затвореника.
Након тога, Кораћ тврди како нам на демократском путу СПЦ неће помоћи, а ваљда његово животно дјело и политичко ангажовање хоће, њега који Пилипенду чита као причу о сиромашној жени. За сам крај оног скока себи у уста од текста, он каже: „Покушајте да замислите сцену гдје патријарх сам одлази међу демонстранте на Цетињу, сједа са њима и разговара. Ако не можете, онда је то дефиниција нас самих“.
Да је неким случајем патријарх отишао међу демонстранте, догодило би му се исто што и митрополиту Јоаникију Липовцу. Можда га баш зато Кораћ тако и саветује.
А ако је баш толико њему стало до црногорске државности и комитске правде, зашто није отишао на Цетиње са Ненадом Чанком? Била је то прилика да ревитализује своју политичку каријеру, можда неком савјетничком позицијом код Мила Ђукановића или да добије место професора негдје у Црној Гори. Ваља радити на ревизионизму, а Кораћ као човјек који је својевремено у новинама описан као неко кога „углавном заступају људи који имају проблема са властитим идентитетом и с контролом властитих нагона“ (ово са нагонима ваљда због оног заљубљивања у студенткињу) могао би се наћи у самом врху нове црногорске науке кад већ овдје оре те затрављене њиве психологије чисто рекреативно.
Кораћ је учествовао у прављењу „Метле без дршке“ на чему морам да му захвалим, али тек сад видим где је дршка завршила и зашто се емисија тако звала. Гељајући, ваљда због дршке, у аутошовинизам, Кораћ се препоручује за неке нове изворе финансирања и утицаја. Дајте да се помогне човјеку са неком позицијом, ипак је у питању некадашњи предсједник владе скоро па читава два дана (17. и половину 18. марта 2003. године).
Кад прочитате горенаведени текст из „Данаса“, видећете да је Кораћ сасвим сигурно дуже био премијер него интелектуалац.
Милан Ружић
Извор: Стандард.рс
