Пише: Ивана Јанковић
Када је пред Олимпијске игре у Пекингу, 2008. године, Стивен Спилберг који је требало да буде уметнички саветник, одлучио да се повуче, оптужио је Кину да је одговорна јер сарађује са режимом у Картуму и да „не чини ништа да се оконча људску патња“ у Судану. Кинеске власти учиниле су тада шта су могле да приволе своје пословне партнере да пусте хуманитарну помоћ и седну за преговарачки сто. Био је то важан тренутак за силу у успону која је на ОИ требало да се покаже у најбољем светлу, па је донета одлука да се ипак попусти и не одговори славном редитељу да Америка има знатно већи дипломатски утицај, већ да се ствар умири колико је могуће.
После више од деценије и по касније сукоб је гори него икада, а јасно је да Пекинг није имао много удела ни у некадашњем, а још јасније да су кривци на сасвим другој страни.
Друга година рата, једна од најгорих хуманитарних катастрофа, преко 150.000 мртвих, више од 10 милиона расељених, епидемија колере, апели УН које је ретко ко желео да чује и најзад покушаји групе држава, на челу са Америком, да посредују у постизању примирја и договори на маргинама Генералне скупштине УН прошле недеље, да би изненада стигла вест да је почела велика офанзива.
Сукоб почео када су се два ратна друга домогла власти
Владине, Суданске оружане снаге (САФ) кренуле су потпуно неочекивано на паравојне Снаге за брзу подршку (РСФ) са којима се боре у грађанском рату, а на мети напада нашле су се њихове базе у престоници Картуму. Војска је, како тврде очевици, већ другог дана прешла кључне мостове на Нилу који су раздвајали територије зараћених страна. Престоница је била под контролом РСФ од почетка сукоба, али је у овом нападу, првом у последњих шест месеци, прва на удару.
Грифитс: До половине јула милион људи у Гази суочиће се са глађу и смрћу
Сукоб који сада односи животе почео је када су се два ратна друга домогла власти, Абдел Фатах Ал Бурхан лидер САФ и Мухамед Хамдан Дагало, познатији као Хемети, лидер РСФ, били су јунаци грађанског рата из 2003. године, када су заједно извршили државни удар и свргли председника Омара Башира. Пошто су изашли као победници,требало је да организују власт. Ал Бурхан је требао да надгледа прелазну војно-цивилну владу, али се испоставило да није спреман да преда власт. Хемети му је био заменик, а његове су јединице пре десет година ратовале у Дарфуру, где су починиле злочине против човечности. Ни један ни други нису без искуства, нити без оружја, нити су спремни да уступе оно за шта мисле да им припада. Њихов међусобни сукоб сада уништава земљу.
Последњих година, РСФ је уложио значајна средства у Дарфур у покушају да контролише своја стратешка средства, као што су писте, рудници, извори воде и главни путеви. Али ствари не иду добро за Хеметија на другим местима у Судану – посебно у Картуму и његовом окружењу. Могуће је да се повуче у Дарфур. Са својих неколико десетина хиљада бораца прекаљених у борби, било би готово немогуће преузети тај регион.
Аналитичари многе корене овог сукоба виде у насиљу, заправо геноциду, у Дарфуру пре око 20 година, којим је отпочео циклус насиља коме нема краја.
Кључна реч, ипак, није борба два бивша пријатеља, кључна реч, због које је сукоб неизбежан и због које ретко ко реагује на апеле УН је – злато.
Злато је било један од главних покретача сукоба у Судану. То омогућава обема странама да одржавају своје ратне машине. Уједињени Арапски Емирати су главни играч ове трговине, примају готово сво злато прокријумчарено из Судана и постали су средиште за прање прокријумчареног злата и пласирање на светска тржишта. Најновија доступна статистика показује да су УАЕ увозили племените метале из Судана у вредности од око 2,3 милијарде долара у 2022. години.
Обе зараћене стране учествовале су у илегалној продаји злата истом купцу Абу Дабију, који је у Савету о пословном ризику из маја прошле године Стејт департмента наведен као место које прима „скоро сво“ злато извезено из Судана.
Швајцарска невладина организација Свисејс, Лондонско удружење тржишта златних полуга, утицајно глобално злато- трговачка организација, Министарство финансија САД, сви су се бавили токовима трговине златом и сви су упрли прстом у Абу Даби, али упркос обећањима тамошње владе да ће предузети све што може, ништа се није променило.
Још један разлог за одржавање тензија у Судану је и земљиште, пољопривредни ресурси и луке. Око 90 одсто своје хране УАЕ увози, колико је та позиција незгодна показало се током кризе 2008, па је влада од тада почела да развија планове о будућности која се мотала обезбедити куповином земљишта у иностранству. Од тада уложено је преко шест милијарди долара у суданску пољопривреду и делом у резерве у банци. Уз те инвестиције и толику стратешку важност ишли су и аранжмани са РСФ, чији су борци регрутовани и за сукобе у Јемену.
Најзад земља која је највећи пољопривредни произвођач у Африци, називана често „житницом региона“ сада је на ивици глади. Из УН стижу упозорења да би у наредна четири месеца, два и по милиона Суданаца могло да умре од глади. Црна статистика говори да је то дупло више изгубљених живота него што је Пол Потов режим оставио за собом после четири године глади у Камбоџи и два и по пута више него што је изгубљено у Етиопији почетком осамдесетих, када је Бб Гелдоф окупио музичаре са свих страна света у Бенд Ејд не би ли се покренула хуманитарна помоћ.
„Мислим да никада нисмо имали овакав број у опасности од глади“, рекао је недавно Мартин Грифит, највиши хуманитарни званичник Уједињених нација“
Ипак, Емирати нису трпели због умешаности у сукоб који је довео до овакве хуманитарне кризе. Осим због резерви нафте и моћи коју вуку из те чињенице, њихова је позиција значајна и као бедем ка Ирану и као дипломатски потенцијал који има у решавању сукоба, укључујући и рат у Гази.
Иако је то земља која је највише уложила у суданске послове, легалне и нелегалне, није једина чији су интереси везани за Картум. Ту је Судану и Либија, а и Русија, које су подржавале РСФ. Али руски интереси могу се одвратити и у договору са другом страном, што је већ на столу. У мају је склопљен споразум са владиним снагама о успостављању руске логистичке база подршке на Црвеном мору у замену за оружје и опрему, што је посебно забринуло западне владе.
Уз САФ су Саудијска Арабија, Египат, Иран, мада од њих није било вести о нападу који је управо у току. Али нико није показао претерану спремност да се укључи у сукоб који уништава ову земљу.
Како стижу вести снаге САФ напредују. Овај изненадни напад затекао је све, и упркос томе што се говори о напредовању владиних снага, биће веома тешко доћи до победе у земљи премреженој фракцијама и интересима.
Извор: НИН
