Превод: Никола Гачевић, свештеник
Дамјан Силвестжак, тридесетчетворогодишњак, припада генерацији судија навикнутих на непрестан надзор и преиспитивање. Свака његова одлука изнова се приказује у успореном снимку, анализира на телевизији и суди јој се на друштвеним мрежама. У таквом окружењу непрекидне напетости, овај пољски арбитар своје унутрашње равнотежје проналази у духовности.
Годинама је Дамјан Силвестжак учио да живи са наизглед противрјечношћу: да истовремено студира теологију и гради каријеру у једном од најсуровијих и најзахтјевнијих окружења професионалног спорта.
Прије сваке утакмице тихо се помоли. Уз себе носи и малу икону Исуса Божанског Милосрђа са молитвом: „Исусе, уздам се у Тебе.“ А након почетног судијског звиждука, непримјетно се прекрсти, навика коју је сачувао још од првих дана своје каријере. Не тражи тим гестом заштиту од неизбјежне људске грешке; за њега је то начин да заблагодари и да се подсјети како његов позив и труд имају дубљи смисао.
Модерност и помјерање средишта: Од средства ка систему – аутономизација новца
Његов пут ка професионалном суђењу није био нимало лак. Док је студирао теологију, почео је да суди регионалне утакмице у Пољској. Многи одустају од овог позива и прије него што досегну више нивое: увреде, притисак и усамљеност свакодневни су дио тог посла. И сам је признао да је било тренутака исцрпљености и сумње. Ипак, истрајао је све док није стигао до екстра класе, највишег ранга пољског фудбала, а потом постао и ФИФА судија. Његов успон поклопио се са периодом све веће међународне афирмације. Судио је УЕФА утакмице и национална финала, укључујући и Пољски Суперкуп.
У недавним интервјуима говорио је да се код куће моли са својом породицом прије спавања, као и прије оброка са својом дјецом. То су тихе и ненаметљиве праксе, далеко од свјетла спортског спектакла, али их он сматра неопходним за очување цјеловитог и складног живота. По његовом мишљењу, тај породични примјер важнији је од било каквог јавног геста.
Та досљедност има посебну тежину у окружењу у којем се религија често своди на приватну ствар или пуки симболички израз. Тако је, на примјер, ФИФА током година пооштрила правила против јасног истицања вјерских порука на терену, позивајући се на начело спортске неутралности. Ипак, Дамјан Силвестжак пронашао је начин да живи своју вјеру, а да је не претвара ни у провокацију ни у пропаганду.
Такође је признао да му поједине судијске одлуке изазивају унутрашњу борбу, на примјер, када мора да искључи играча који је направио прекршај без зле намјере. Ипак, свјестан је да спортска правда захтијева јасноћу и досљедност, чак и онда када је такве одлуке тешко емоционално прихватити.
Та мисао дубоко је повезана са његовим теолошким погледом на живот. У суђењу, као и у духовном животу, расуђивање се не своди само на механичку примјену правила, већ на способност да човјек дјелује савјесно и честито под притиском. Судија је приморан да донесе одлуку у неколико секунди, док хиљаде људи око њега траже нешто сасвим друго. Искушење страха или попуштања притиску непрестано се изнова јавља.
Дамјан Силвестжак фудбал доживљава као школу карактера. Вјерује да спорт учи дисциплини, смирењу и способности да се прихвати пораз. Сматра да те вриједности у себи носе дубоку људску и духовну димензију. „Бог је нада, утјеха и путоказ“, посвједочио је говорећи о свом односу према вјери кроз читав живот.
Извор: Алетеиа.орг
