Пише: Владан Алимпијевић
Недавно објављени интерни приручник КГБ-а о психолошким профилима погодним за регрутацију сарадника руских обавештајних служби, настао у сумрак Совјетског Савеза, нуди мање увида у западне „мете“, а више у затворени, стереотипни и идеолошки ригидни ум касног совјетског безбедносног апарата. Документ, који је у јавност изнео амерички новинар Мајкл Вајс, данас се чита истовремено као оперативни артефакт, психолошка карикатура и дијагноза система који је већ био у терминалној фази.
„Психолошки профили мета за регрутационе операције: опште карактеристике и методе идентификације у оперативној пракси“, објављен за интерну употребу од стране КГБ-а 1987. године, требало је да понуди преглед начина препознавања и регрутовања различитих типова личности руским оперативцима у земљама Запада.
Приручник за препознавање и регрутовање страних агената на први поглед делује као куриозитет из архиве Хладног рата. Документ западњаке „погодне” за врбовање разврстава у четири широке, и данас научно неодрживе психолошке категорије: шизоиде, хистероиде, психостеничаре и игзоиде. Текст може да се чита као ненамерна сатира: спој застареле психијатрије, културних стереотипа и оперативног фолклора касног Совјетског Савеза. Ипак, такво читање крије озбиљну замку.
Јер КГБ, упркос оваквом приступу, деценијама није био неуспешна служба. Напротив, совјетска обавештајна мрежа је дубоко и дуготрајно продирала у политичке, академске, синдикалне и медијске структуре Запада. Њени агенти и сарадници често су остајали неоткривени годинама, понекад и током читаве каријере.
Приручник нуди четири психолошке категорије особа на које би совјетски обавештајац у иностранству требало да обрати пажњу ради „култивисања“ и регрутовања, примећује Мајкл Вајс, амерички новинар и стручњак за Русију. Један од разлога за анализу и превод овог приручника на енглески јесте и својеврсна рехабилитација рада и метода Комитета државне безбедности (КГБ) од стране председника Русије Владимира Путина, који је пред распад СССР-а градио обавештајну каријеру и био у прилици да у пракси проверава ефикасност овог упутства.
КГБ-ов документ је укотвљен у еклектичној мешавини психоанализе, ране клиничке психијатрије и популарне културе.
Управо у тој интелектуалној грубости лежи његова оперативна функција. Приручник не покушава да објасни човека, већ да га учини читљивим. Он нуди поједностављене обрасце који омогућавају брз избор тактике, кога хранити признањем, кога идеологијом, кога страхом, кога навиком. У реалним обавештајним операцијама, где је време ограничено, а подаци непотпуни, такве менталне пречице често имају већу вредност од теоријске прецизности.
Профили потенцијалних сарадника КГБ-а
КГБ полази од следећих претпоставки: Људи не делују рационално, већ мотивационо, декларисана уверења нису и стварни мотиви, притисак пре регрутације производи лоше агенте. Идеални кандидат мисли да сам доноси одлуку.
Први тип „доброг“ кандидата је „шизоид“. Он представља „јаког, ћутљивог типа“. Шизоид је тврд орах, сув и неемотиван, апстрактан и аналитичан, често варљиво конформистички настројен. Ипак, у себи често крије скривене изворе сензибилности или креативности.
„Понекад шизоид може покушати да користи изразе лица, али најчешће резултат делује чудно или непримерено. На пример, могу се смејати, али осмех ће изгледати ‘погрешно’“, наводи се у приручнику.
Филмски и књижевни јунаци
Приручник је био намењен Првој главној управи КГБ-а (данашњој Спољнообавештајној служби СВР), задуженој за спољну обавештајну делатност, и био је прожет популарним архетиповима познатим сваком образованом члану совјетског друштва, преузетим из књижевности, филма и телевизије: Толстојев кнез Андреј, јунаци Достојевског Раскољников и Иван Карамазов, Гончаровљев Обломов, али и Штирлиц из “Седамнаест тренутака пролећа”, за коју се каже да је једна од Путинових омиљених ТВ серија, о чекистичком Џејмсу Бонду који се увлачи у само срце Трећег рајха, представљајући се као СС официр. Све су то биле културне референце лако препознатљиве сваком младом обавештајном питомцу 1987. године.
Затим следи „хистероид“, „женски“ тип личности, али присутан и код мушкараца и код жена, сав у знаку „штурм унд дранг“ (олује и нагона) и велике драме, што нимало случајно корелира са интересовањем или каријером у извођачким уметностима.
„Они се облаче у упадљиву или кичасту одећу, говоре гласно, понављају шалу или коментар док их сви у просторији не чују, физички се убацују у први план (понекад буквално), заузимају највидљивија места и захтевају пажњу“, наводи се у приручнику КГБ-а.
Затим долази „психостеничар“, особа чија је личност у великој мери одређена спорим метаболизмом и склоношћу ка скупу особина као што су умор, ниско самопоуздање, анксиозност, лењост и депресија. Психостеничар је добар слушалац, али никада, ама баш никада не предводи разговор или било шта друго, пише у приручнику.
На крају долази „игзоид“, необична реч за коју нас КГБ подсећа да потиче из старогрчког и значи „лепљивост“ или „вискозност“. То су мрзовољни, мрачни типови, чија се узнемиреност често огледа у „њиховим изразима лица, суморном, набораном погледу који наговештава унутрашњу иритацију или тугу“. Али немојте да вас та сива равнотежа завара: игзоиди би требало да носе упозорење „Садржај под притиском“, и када пукну, најбоље је држати здраву дистанцу.
На крају сваког одељка дати су основни дијагностички индикатори заједно са препорукама о томе како најбоље интераговати са појединцима тог типа личности. Приручник наглашава да се овај систем класификације односи искључиво на беле Европљане и Северноамериканце.
Америчка страна
Овај документ, који је објављен и на Скрибду и доступан је широј јавности, коментарисао је Мајк Милер, пензионисани ветеран-психолог са 40 година стажа у Министарству одбране САД и ЦИА, са докторатом из когнитивне психологије, добар познавалац ЦИА и њених пријатељских и непријатељских пандана.
„Објављивање овог совјетског приручника за обуку шпијуна из 1987. године смешта потенцијалне мете за регрутовање у четири широке психолошке категорије – шизоид, хистероид, психостеничар и игзоид, од којих ниједна данас нема медицински или научни легитимитет, нити су га имале у време када је документ настао, у касном периоду перестројке Михаила Горбачова. Ипак, овај оперативни теренски водич за препознавање и управљање одређеним типовима личности код потенцијалних агената совјетске обавештајне службе наводно је и даље у употреби на академијама које производе оперативце Владимира Путина“, каже Милер. Он додаје да “застарела типологија коју приручник нуди представља еклектичну синтезу, преузету из европске клиничке психијатрије, нарочито немачке и скандинавске психотерапијске традиције”.
“Психолошки типови у приручнику своде људе на лако препознатљиве категорије које поједностављују избор техника регрутовања, позајмљене из мозаика раних извора из 20. века. Кречмерова, одавно оспорена теорија телесних типова као показатеља личности, појављује се у опису игзоида. Психоаналитички концепти чине основу шизоидног и хистероидног типа. Пјер Жанеова анксиозност заснована на психостенији, преузета је у потпуности. Приручник селективно узима из ових извора оно што му је деловало оперативно корисно, игноришући чињеницу да је већина тих теорија до 1987. била превазиђена или оповргнута“, каже Милер.
Технике регрутовања сарадника у овом приручнику служиле су и као упозорење тим истим официрима да се те особине, које су учени да препознају и да њима манипулишу, као што су трајна сумњичавост, инструментализација односа, емоционална дистанца и психолошки редукционизам, примењују и на њих, али од стране сопствене службе. Друга главна управа КГБ-а, посвећена контраобавештајном раду, била је озлоглашена по шпијунирању сопствених оперативаца ради обезбеђивања њихове идеолошке ригидности и отпорности на завођења од стране противничких обавештајних служби.
КГБ и психологија шпијуна: Рад на терену је уметност, а не наука
Увод у приручник објашњава његову намену:
„Почетни процес процене страног држављанина, који претходи свакој операцији регрутације, нужно укључује кључну компоненту: утврђивање психолошког профила појединца од интереса за совјетску обавештајну службу, његових особина личности и карактерних особина. Темељитост и квалитет ове психолошке процене директно утичу на вишеструке аспекте операције, успех успостављања контакта, способност одржавања тог контакта током времена, брзину изградње односа заснованог на поверењу, тачност у одабиру тактика психолошког утицаја и, коначно, успех целог процеса регрутације.
Постоје бројни озбиљни изазови који често спречавају оперативца да спроведе дубинску и свеобухватну студију личности страног држављанина. Један од таквих изазова је неразвијеност специфичних метода које би омогућиле релативно брзу процену коришћењем минималних информација и без успостављања директног личног контакта, или у околностима где је могућа само кратка интеракција. Недостатак ових метода је такође евидентан унутар саме области психологије, која је углавном оријентисана на сложене, високоспецијализоване технике тестирања за проучавање особина личности
Ипак, психологија нуди скуп алата који би могли бити веома вредни у оперативном раду. Ови алати спадају у оно што се може назвати `бесконтактним брзим дијагностичким методама` и првенствено се заснивају на посматрању спољашњег понашања појединца. У психолошким истраживањима, ове методе се обично користе само као допунски алати уз стандардизоване тестове; међутим, оне имају самосталну дијагностичку вредност.
Оно што компликује практичну примену ове методе у обавештајном теренском раду јесте недостатак стандардизованог формата. У том смислу, може се посматрати више као уметност него као наука. Главни изазов, међутим, лежи у чињеници да његова ефикасна употреба захтева основно психолошко знање, тачније опште разумевање типова личности. То је зато што метода може, са различитим степеном тачности, да идентификује ком општем психолошком типу особа припада искључиво на основу понашања.
Њихова сличност са називима одређених познатих менталних поремећаја не би требало да завара. То је зато што су рана истраживања типологије личности спроведена у области психијатрије, а истраживачи су се природно ослањали на терминологију која им је позната. Важно је запамтити да сви овде описани типови представљају потпуно нормалне варијанте личности.
Циљ овог рада је да помогне у превазилажењу те препреке пружањем прегледа основних карактеристика повезаних са примарним психолошким типовима личности. Описи имају за циљ да илуструју како се појединци сваког типа понашају у стварним условима: како се понашају, реагују на друге и како се представљају споља (нпр. њихов говор, изрази лица, ход и друге уочљиве карактеристике). Тиме се у рад уводи и метода процене личности засноване на понашању на начин који је приступачан и применљив за употребу на терену.
Циљ није био да се анализира свака структурна компонента сваког типа личности, већ да се у свести испитаника формира јасна, визуелна слика сваког типа, како би се могли препознати у пракси.”
Данашња применљивост
Ове психолошке типологије у савременом свету једнако су комичне колико и неутемељене. Већ до 1987. психологија личности се кретала ка димензионалним моделима. КГБ приручник не нуди ништа од достигнућа модерне психологије. То је оперативни фолклор обучен у психолошки језик, теренско помагало маскирано у науку. Оно што је важно није дијагностичка тачност, већ оперативна употребљивост: које психолошке полуге повући, које рањивости искористити, које манипулативне технике делују на које мете, што користе вероватно све тајне службе света.
Читати овај приручник као доказ совјетске интелектуалне заосталости значи превидети његову стварну поуку. Ауторитарни системи не опстају зато што су теоријски у праву, већ зато што су оперативно доследни. Они греше у разумевању света, али често побеђују у његовом искоришћавању.
Извор: НИН
