Пише: Милан Аранђеловић
Јапанци могу све, па и да сниме филм о серијском убици који носи бизарну маску жапца и да, притом, не склизну на територију кемпа. Филм Музеј, који је остварио пристојну зараду од чак двадесет и два милиона долара, адаптација је манге Музеј: серијски убица се смеје на киши Рјосукеа Томое која је, захваљујући издавачкој кући Чаробна књига, и преводу Невене Комадине, доступна и читаоцима у Србији.
Овај троделни трилер са елементима психолошког хорора и сам доноси низ асоцијација на класике седме уметности попут филмова Седам и Слагалица страве. Серијски убица своје жртве окривљује за „грехе“ и осуђује их на бруталне казне. Жртве споро кида на комаде, препушта их очњацима паса да их живе поједу или их зароби у замрзивачу. Себе не доживљава као злочинца, већ се назива виџилантеом, а своја непочинства уметничким делима.
Истрагу води млади полицијски наредник Хисаши Савамура који је бољи детектив него муж и отац. Да би решио најкомпликованији случај у својој каријери Савамура мора да доведе у питање не само оданост породици, већ и колегијалност и законитост система који се заклео да брани. Док му се приватни и професионални живот распадају детектив је принуђен да што пре пронађе монструма, који убија само када пада киша, јер су и његова супруга и син постали делићи слагалице страве.
Иако је филм успео да избегне замку кринџа, питање је колико ефективно аутор манге неутралише сличне клопке.
Велики број убистава заједно с вешто вођеном истрагом детектива који и сам носи неки свој терет обично су довољан темељ за добру детективску причу. Зато је штета што је прича препуна клишеа и случајности, а сама убиства нису толико интелигентна, колико су сведена на инфантилни садизам.
Чини се да аутор не може да се одлучи да ли жели да исприча детективску причу о јурњави за психотичним серијским убицом или хорор о садистичком психолошком и телесном мучењу. Било који од ових избора био би у реду сам по себи, док овако, дати наизменично, иако доприносе преокретима, терају читаоце да се запитају куда оваква прича води.
С друге стране, иако су концепти помало неоригинални и већ прежвакани, њихов распоред ствара тензију и атмосферу напетости која добро функционише. Појединачно дати фрагменти приче су језиви, те чак и фигура манијака у кишној кабаници са маском жабе увек делује застрашујуће. И акционе сцене су узбудљиве и динамичне.
Да ова три танкобона до краја остану у знаку седме уметности побринуле су се и две кратке приче које се налазе на крају другог, односно трећег тома. Прва, Девојчица и убица, прича је о плаћеном убици који се нађе у ситуацији да помогне девојци над којом се иживљава мафијашки шеф и која неодољиво асоцира на филм Професионалац. Друга хорор манга Неко би рекао да смо најбољи пријатељи, прати троје пријатеља који траже тело у шуми самоубистава и има јасне референце на филм Остани уз мене снимљеном на основу приче Стивена Кинга.
За оне који желе да дубље упознају универзум Музеја, исте године када је снимљен филм, урађен је и приквел у виду четвороделне телевизијске драме Museum: Introduction.
Извор: Радар
