Пише: Бранислав Предојевић
Избор режисера и сценаристе Ное Хаулија за аутора телевизијске серије „Туђин: Земља“, инспирисане култном филмском франшизом „Осми путник“ (Alien), након одлично одрађеног посла на сличном задатку претварања филма „Фарго“, класика браће Коен, у антологијску серију од четири сезоне, био је логичан избор.
Стечено искуство, одличне критике и изражена спремност да се ухвати у коштац са великим изазовом, како у смислу квалитета, тако и у смислу реакција тврдокорног фандома, биле су аргументи у његову корист и може се рећи након завршетка прве сезоне да је овај избор био углавном исправан потез.
Хватање у коштац са једним од највећих феномена у историји поп културе био је несигуран терен не са двије, него са десетинама замки, за сваког ко се усудио ући на њега, јер је циљ био веома далеко, а опасности врло близу. Евидентно је да је Хаули имао храбрости да се упусти у такав потез не водећи рачуна о жељама других, већ је слиједио сопствену креативну визију, одбивши да игра на сигурно и подилази фановима серијала који желе још један „Аlien“ или „Аliens“, иако је јасно да се то неће десити у овом животу.
У његовој серији он чини круцијални потез, измјештајући радњу из дубоког свемира и клаустрофобичних локација бродова и туђинских планета на планету Земљу, уводећи у контекст приче много шири друштвено-политички контекст људске будућности. Свијет у који стиже смртоносни свемирски ксеноморф је дубоко подијељени свијет футуристичке дистопије, под владавином џиновских корпорација, које су земљу и свемир подијелиле у своје интересне сфере, док остатак цивилизације служи као јефтина радна снага и купци њихових скупих високотехнолошких производа.
Осим људи тај свијет насељавају киборзи, андроиди и хибриди, вјештачки производи корпорација којима се покушава достићи бесмртност и владавина свемиром, као њеном посљедицом. Кључ овог свијета је дјечак-милијардер Бој Кавалијер (Самуел Бленкин), извршни директор компаније „Продиџи“, који своју лабораторију назива Недођија, а своју хибридну дјецу „Изгубљени дјечаци“ (спој вјештачких тијела и дјечије свијести) предвођену хибридном дјевојком Венди (Синди Чендлер).
И овај Петар Пан лајтмотив није само омаж за сценаристе, то је заједничка нит о вјечном дјетињству, моћи без одговорности и немилосрдној спремности корпорације у својој опсесији да побиједи старост и смрт. Када се свемирски брод „Магинот“ у власништву корпорација „Вејланд – Јутани“ (добро познате из филмова), са товаром ванземаљских бића на челу са ксеноморфом сруши на територију „Продиџија“ почиње сурова игра моћи, живота и смрти, ко ће се прије дочепати предности у рату у којем може побиједити само један.
И колико год овај спој дјелује незграпно, Хаули и његов тим солидно вежу све конце приче у централни наратив у којем се брзо открива да чудовишта нису само Туђин и остали ништа мање опасни ванземаљци, већ су чудовишта већ на земљи, а највише их живи у Недођији. Оно што квари идејну поставку приче је вишак погрешних сценаристички поставки у односима и мотивацији ликова, што донекле смањује увјерљивост заплета, али оно што пропусти Хаули сценариста, то дочека Хаули режисер и ту ствари функционишу далеко боље.
Када се након спорог увода (нека врста заштитног знака за Хаулија) у прве три епизоде и представљања кључних ликова прича крене убрзавати, серија се претвара у убитачни коктел хорора, акције и фантастике, који немилосрдно сицира велике теме попут људскости, машинског, смртности, божанског, али не заборавља да је ово жанровска прича која мајсторски темпира акцију и суспенс да би креирала исконско узбуђење у сусрету човјека и натприродног.
Мајсторски снимљена и одглумљена уз мудар избор визуелног ослонца на ретро-футуризам и класично креиране маске, паметно је спакована у монтажи и додатно појачана сјајном употребом музике, посебно у тешкометалним финишима епизода. Остаје жал што се сценаристичка екипа није потрудила да боље осмисли и повеже унутрашњи контекст приче, посебно у интеракцији ликова, да би заплет постао увјерљивији и да би се флуидније испричала врло амбициозно постављена прича те правилно искористио импресиван глумачки допринос већине ансамбла. Ипак, и тако на моменте растргана и неповезана прича, достигне фантастичне моменте попут пете епизоде „У свемиру нико…“, која је најбољи „Туђин моменат“ од прва два филма или финиша приче у осмој епизоди „Права чудовишта“, када Венди саопшти да хибриди из малу помоћ Туђина преузимају власт у Недођији, стављајући људе у нижи ланац еволуције. И да буде чудније, није вам нимало жао због тога.
Извор: Глас Српске
