„Između bloka i rebara nema mesta ni za koga“, učio je Strašonja Strašni.
Retko ga je ko bez bloka video.
Rođen pred Drugi svetski rat u selu Sijerku, blizu Izgora.
Izgor je Sokolac na Romaniji. U svakom ratu goreo pa su ga tako u Sijerku zvali.
Moja mala ćerka mu je dala nadimak Strašonja Strašni.
Duga seda kosa, još duža bela brada. Na njemu pleteni crni džemper i klompe. Oči plave. Na licu uvek osmeh.
Dan je provodio u Kolarcu. Uvek crta.
Ljudska lica.
Čuvena je njegova izložba „Hiljadu i jedna glava“.
Izložbe je retko pravio. Voleo je da sa studentima vodi beskrajne razgovore. Na fakultetu gde je predavao „Večernji akt“ i u kafani i Knez Mihailovoj.
Malo je spavao, još ređe jeo.
Osvitali smo na stanici. Na štajgi.
Crtao je u praskozorje lica noćnika.
Nacrtao me je jednom kako spavam na njegovoj ruci pred zoru. Obojio lice u zeleno. Nikad se nisam usudio da ga pitam zašto sam zelen.
Pred rat je štrajkovao tako što je odbio da prima platu.
Sa dve flaše piva nataknute na prste, raširenih ruku, raščupane kose zaustavio je saobraćaj u Vasinoj.
„Ne rat,ne rat!“ vikao je sve dok policija nije došla da ga skloni.
Nije bilo jednostavno zatvoriti profesora Likovne akademije ali su na kraju morali.
Odbio je da se kupa u zatvoru.
„Da nisam prljav, ne bih bio ovde. Da sam čist, bio bih na slobodi!“
U zatvoru je crtao lica robijaša. Nacrtao je „Zapise iz Mrtvog doma“.
U sanatorijumu gde su ga smestili na lečenje od tuberkuloze crtao je lica bolesnika.“Čarobni breg“.
Šta se desilo sa ta dva bloka ostaće tajna. Jedan sam od retkih koji ih je video.
„Ne rat,ne rat!“ ponavljao je u diskotekama.
Kad sam se spremao da pređem reku, da odem u rat, pozvao me je kod sebe.
„Crtaću te na staklu.“
Ispred njega je bilo crnom bojom premazano staklo.
Lice mladića.
Gotovo da me nije gledao. Znao ga je napamet. Crtao je brzim potezima, belom bojom.
Nisam ga ništa pitao.
Kad je rat počeo prestao je da slika ljudska lica.
Crtao je opustošene, izgorele predele, biljke, trave.
Uramio sam portret i stavio ga na zid moje spavaće sobe da mogu da gledam u njega.
Prošlo je deset godina dok se iz rata nisam vratio.
Kad je sve prošlo, ležeći na krevetu, danima sam gledao u taj portet koji je polako gubio boju.
Strašonja Strašni nikad nije vodio računa o materijalu. Crtao je po paklama cigareta, salvetama, kartonskoj kutiji od keksa…
Ko zna kakvim bojama me nacrtao…
Ali boje na mom portretu su nestajale.
Sećao sam se mrtvih, spljenih kuća, prijatelja amputiraca iz „Rudog“.
Ništa nisam zaboravio.
Portret je bio sve bleđi.
A onda jednoga jutra na zidu ispred mene pojavilo se ogledalo. Ostali su samo tragovi crne boje po rubovima.
Kada sam u ogledalu ugledao svoj lik nisam ga prepoznao. Preda mnom je bio starac.
Neki neznanac je osvanuo u mojoj sobi, nosio moju pidžamu, ljubio moju ženu što me ništa nije pitala. Samo je jednog dana ogledalo premestila u hodnik.
Nebojša Jevrić
Izvor: IN4S
