Ako su druge bivše jugoslovenske republike i odbacile nasleđe NOB, Srbija ne bi smela.
Dalekovidniji među komentatorima tu su tendenciju uočili odavno, neki još i u vreme prve slave Spilbergovog filma „Spasavanje redova Rajana“. Tendencija o kojoj je ovde reč je tendencija revizije Drugog svetskog rata u smislu umanjivanja i nipodaštavanja uloge Sovjetskog Saveza u slamanju Trećeg rajha, odnosno u hiperbolizaciji i prenaglašavanju uloga Velike Britanije i Amerike. Do naših strana te su „polemike“ došle ponajpre kroz formu nekih simboličkih izbora: Da li treba da slavimo „Dan pobede“ ili „Dan Evrope“, odnosno, da li dotični svečani dan, šta god da komemoriše, pada u osmi ili deveti po redu majski datum?
Istoričari znaju da su snage Trećeg rajha više od nedelju dana posle Hitlerove smrti zapravo dva puta potpisale bezuslovnu kapitulaciju uz prisustvo savezničkih delegacija. Najpre je još sedmog maja, general Jodl u Remsu, u Francuskoj, pred generalima Susloparovom (SSSR), Volterom Bedelom Smitom (SAD) i Fransoa Seveom (Francuska) potpisao beuzuslovnu kapitulaciju sa stupanjem na snagu sutradan, odnosno osmog maja u 23 sata i minut.
Na Staljinovo insistiranje, a pre nego sat sutradan otkuca navedenih 23:01 trebalo je napraviti novi dokument o predaji. Taj dokument će u Berlinu da potpiše general Kajtel, i to pred maršalom Arturom Tederom (Velika Britanija), generalom Karlom Špacom (SAD) te legendarnim maršalom Žukovom (SSSR). Oba „papira“ o kapitulaciji stupila su na snagu u istom trenutku, no zbog vremenske razlike u Moskvi je, kao uostalom i u Rumuniji, Bugarskoj, Grčkoj itd, to već bio deveti maj.
Bila jednom jedna zemlja
Pisao je o tome ovih dana vrlo kompetentno, a opet prohodno, hrvatski istoričar Hrvoje Klasić, a u tom njegovom tekstu stoji i ovo: „Unatoč svim ovim tehničkim zavrzlamama puno je bitnije da su Nijemci ispoštovali ono što su potpisali“.
Takva procena se verovatno širom Evrope ponavlja u raznim udžbenicima i sličnim istorijskim pregledima, ali ona nije sasvim tačna. Nisu, naime, Nemci baš do kraja ispoštovali ono što su potpisali, odnosno, nisu uoči ponoći po srednjoevropskom vremenu između osmog i devetog maja baš svuda u Evropi bezuslovno odbacili oružje.
Nisu se više borili protiv američke i britanske vojske, nisu se više borili protiv Crvene armije, ali i dalje su se vrlo žestoko borili protiv jugoslovenske Narodnooslobodilačke vojske, povlačeći se ispred nje sa željom da se predaju Britancima.
Oni koji su pre poslednje decenije 20. veka išli u školu u SFRJ pamte da smo mi svoj, jugoslovenski, Dan pobede obeležavali 15. maja, na datum kad su na prostoru Jugoslavije okončane završne operacije za oslobođenje Jugoslavije, odnosno borbe protiv Nemaca i, kako se to uobičavalo govoriti, domaćih izdajnika.
Miroslav Lazanski je još pre trinaest godina pisao: „Bila jednom jedna zemlja koja se zvala Jugoslavija. Bila je to država srednje veličine u Evropi, po površini veća od Velike Britanije sve sa Severnom Irskom i veća od Nemačke pre ujedinjenja. Imala je nacionalni dohodak po glavi stanovnika od oko 3.000 nemačkih maraka i društveni bruto proizvod od 77 milijardi dolara, kao recimo Pakistan od 130 miliona stanovnika. Ta je Jugoslavija samostalno proizvodila podmornice kao jedna od 11 država u svetu koje to mogu. Imala je svoju vojnu misiju u Berlinu sa jednim pukovnikom, dva majora i sedam vojnika. Gde si služio vojni rok u JNA? U Berlinu, prijatelju. Imala je najbolji beli košarkaški tim svih vremena.“
Sedam dana duže
U istom tekstu on piše: „Za Ruse i Srbe Drugi svetski rat je počeo 1941, za Poljake i Britance 1939. godine. Za sve u Evropi taj rat završen je 9. maja 1945. godine, za nas u onoj Jugoslaviji rat je završen tek 15. maja 1945. Uvek smo isticali da smo ratovali sedam dana duže. To se danas u Srbiji zaboravlja. Zašto? Zašto ignorišemo taj datum? To sigurno nije uslov za ulazak u EU? Da prilagodimo naše istorijske datume evropskim? Možda i činjenice?“
Bio je Lazanski sasvim u pravu. Ako su druge bivše jugoslovenske republike i odbacile NOB nasleđe, Srbija ne bi smela.
Potpukovnik Stevo Deura se decenijama posle kraja rata prisećao kako je u popodnevnim časovima devetog maja, nakon što su partizani iz Desete divizije već slavili vest o potpisanoj nemačkoj kapitulaciji, nemačka 373. „Tigar“ divizija žestoko napala partizane. On prenosi reči tadašnjeg obaveštajca Sime Rajića koji svojim drugovima dok slave donosi vest o napadu Nemaca na obližnje partizanske položaje: „Raniše nam hrabrog puškomitraljesca Stojana Damjanovića i još neke drugove.“ Kad je čuo te reči, Mirko Gavrić, sav besan, počinje da puca po neprijatelju. Partizanska 10. divizija se cele noći između devetog i desetog maja krvavo borila protiv 373. nemačke divizije koja se pokušavala probiti prema severu.
Ko ne pamti, iznova proživljava
Tek sutradan, desetog maja, bezuslovnu kapitulaciju 373. divizije, pred Veljkom Stojakovićem i Radetom Brkićem, potpisuje nemački general-major Hans Joakim Rafeštajn.
Na nekim drugim potezima, protiv nekih drugih jedinica, borbe su trajale još pet dana, ali i samo ova epizoda je dovoljna da u srpskoj kulturi sećanja ostane uspomena na činjenicu da ni dva čina bezuslovne kapitulacije pred Amerikancima, Britancima, Sovjetima i (De Golovim) Francuzima, nisu za nas ovde označile kraj borbe protiv okupatora.
Kad te drugi oslobode, pristaješ i da slaviš dan koji taj drugi izabere. Kad se oslobodiš sam, red je da pamtiš dan kad si se oslobodio. Inače, kako pesnik reče, Tko ne pamti, iznova proživljava.
Muharem Bazdulj
Izvor: RT Balkan
