Kad muškarac prestane da bude muškarac, on ne postaje žena. Kad čovek prestane da bude čovek, on ne postaje zver. Ovde je sve komplikovanije. Onaj ko izda svoj pol pada ispod kritične linije, ispod granice koja obuhvata oba pola.
Post-muškarac izdaje oba pola odjednom. Tada imamo posla sa čudovištem, sa opasnim i nepredvidivim degenerikom. A nikako ne sa „ženom“. Uvredljivo je na to čak i pomisliti.
Sa ženom je, međutim, nešto drukčije. Istinska struktura njenog pola je originalna i slabo izučena, a pojmovi kao što su lojalnost/izdaja (koji sasvim jasno opisuju muški stav) njoj ne odgovaraju direktno. Postoji (treba da postoji) poseban jezik kojim treba opisivati žene i njihovu logiku. To je tajni ili još neotkriveni jezik.
Post-žene ne postoje. Njih su izmislili post-muškarci.
Ni feministkinja nema. Ima žrtava opasnog i ciničnog eksperimenta. One su jednostavno za žaljenje, kao hroma vrana.
A post-muškarci postoje. I oni su krivi za ono što rade i ko postaju. Sve oko njih počinje da truli, propada, klizi u rastvaranje. Kad ih je kritično malo, oni još i nekako mogu imati mesto u kulturi – u egzotičnoj marginalnosti, ekscentričnosti, ekstravagantnom držanju. Ali čim post-muškarci postanu ozbiljan trend, oni se pretvaraju u smrtonosni, visoko zarazni virus. Ako im date slobodu, uništiće sve oko sebe.
Nešto slično je i sa onima koji izgube ljudski oblik. Tu je stvar još očiglednija. Oni se ne pretvaraju u životinje – životinje su, čak i grabljive ili sasvim sićušne, organske, harmonične i nikad ne rade ono što nije opravdano i nije unapred određeno njihovom prirodom. U tome su lepe, čak i kad nose najveću opasnost ili dosadu. I mi to priznajemo tako što se prema životinjama, domaćim i divljim, odnosimo sa poštovanjem.
Potpuno drugačiji su post-ljudi. Oni prekidaju vezu sa našim arhetipom, ali ne sklapaju ontološki ugovor sa zverima. Jer čovek ne može postati zver. To je iznad njegovih moći. I što je najvažnije: on nema i ne može imati nevinost svojstvenu svakoj zveri. Dakle, post-ljudi su takođe čudovišta, perverznjaci i degenerici. U davna vremena su ih nazivali „himerama“. Postoji verzija da su to preci majmuna, ali majmuni su harmonični, organski i šarmantni. Mislim da je ta verzija lažna. Ne treba vređati majmune.
Post-ljudi potkopavaju ljudsko biće kao što post-muškarci izdaju pol – pol kao takav. Rušeći čoveka, post-muškarci nanose nepopravljivu štetu, uključujući i prirodu životinja.
Ekolozi (prvenstveno dubinski ekolozi u duhu stim-panka ili sajber-feminizma), jedna su od varijanti post-ljudi. Nesposobni da budu ljudi, oni pokušavaju da postanu miševi ili čavke, ali time vređaju glodare i ptice. Ekolozi su neprijatelji životinja, pod maskom njihovih zaštitnika skrivaju lica dehumanizovanih manijaka.
Današnji liberali su pretežno post-muškarci i post-ljudi. Liberalizam je neka vrsta post-ideologije u kojoj misao, ideja, moral padaju ispod kritične linije. Zato savremeni liberali pridaju toliku važnost rodnoj politici i dubokoj ekologiji. Oni punom brzinom uvlače čovečanstvo u okean degeneracije. I ako im bude potreban nuklearni rat da bi doveli u postojanje čudovišta napravljena od celofanskog otpada, algi i kompjuterskih kola, u jednom trenutku će to učiniti. Ono što je u glavi sodomita ili ekologa-digitalizatora funkcioniše izvan kriterijuma normalnosti. Otuda i mutacije koje nameću globalne elite – kroz infosferu, komičare, virtuelnost, društvene mreže, drogu, savremeni urbani stil života (urbanizam je jedno od najvažnijih oruđa za prisilnu masovnu degeneraciju).
Samo pogledajte. U Gruziji je umerena vlada predložila uvođenje zakona o stranim agentima – kao u Sjedinjenim Državama. Strani agenti su se odmah pobunili. Jer su se uplašili da neće samo oni odlučivati ko je agent, a ko nije.
Tako je i sa post-muškarcima i post-ljudima. Preuzevši vlast, oni sami uvode kriterijume šta je norma, šta je woke, a šta nije, šta treba ukinuti (cancel). Ono što je do juče bilo norma u oblasti roda, u mnogim evropskim zemljama danas je već zločin. Već sutra povreda prava kompjutera ili mrava prolaznika može postati osnova za realnu kaznu. A o ljudskim pravima najglasnije kukaju oni koji čoveka mrze. Tačno tako je i feminizam samo agresivna ekstremistička verzija radikalne mizoginije.
Situaciju komplikuje činjenica što je na sledećem zavoju istorije, da bismo bar ostali tu gde jesmo, neophodna potpuna apologija muškaraca (roda u celini) i čoveka kao takvog.
Ali danas je upravo to ono što elite kategorički zabranjuju – čak i u našem društvu. Dakle, post-muškarci i post-ljudi su u tome već ukorenjeni. U Rusiji, nasuprot „tradicionalnim vrednostima“ sadržanim u dekretu № 809, u oblasti zakonodavne vladajuće paradigme, episteme, i dalje dominiraju liberali. U suštini, ruska elita direktno sabotira predsednikove odluke o povratku u normalnost. A bez takvog zaokreta ne može biti punopravne apologije.
Sa ovim se trenutno suočavamo. Mi smo u ratu sa liberalnom globalističkom civilizacijom, ali gotovo u potpunosti ostajemo pod njenom ideološkom kontrolom. Počela je druga godina rata, a ovde, suprotno onome što je predsednik govorio i uradio, vlada totalna sabotaža. To je problem. I ne radi se o tome kako da pobedimo, već o tome kako da počnemo da se borimo stvarno.
Rat je posao muškaraca. Rat je posao ljudi. Pre svega, i jedni i drugi se moraju opravdati. I suprotni pol staviti na mesta koja su za to posebno određena.
Tražite muškarca! Tražite čoveka! To je nešto životno važno, što apsolutno moramo da uradimo.
Ali – osećate li koliko to uznemirujuće zvuči?! Već su nam ubačeni programi koji nam ne dozvoljavaju ni da razmišljamo u ovom pravcu. I oni rade. Aktivno i intenzivno se demaskulinizujemo i dehumanizujemo. A ko se odupre proglašava se marginalcem, mračnjakom, žigošu ga najodvratnijim etiketama, a onda ga i ubijaju.
Izvor: Iskra
