Postoji u porodici nekoliko verzija priče o tome kako je i zašto stric otišao da živi u šumi. To se desilo davno, kad sam još bila dete, i tada su mi, verovatno, ispričali nešto što dete može da prihvati i razume. Jer ja sam volela tog strica. Dok je još živeo u gradu, donosio mi je one velike čokolade, najveće koje su se mogle kupiti, i uvek su bile zavijene u lep beli papir. Kad si dete, onda ceniš takve gestove. I raduješ se takvim ljudima. Mada, kad razmislim, još tada je u njemu bilo nečeg što me je činilo tužnom. Došao bi s tom ogromnom čokoladom, seo bi ispred mene i posmatrao kako skidam onaj beli papir. Kad bih to uradila, uzeo bi papir iz moje ruke, pažljivo ga presavio nekoliko puta i stavio u svoj džep. Stric nije želeo da za njim ostaje nekakav lom. Sećam se kako bih otvorila čokoladu i uvek bih insistirala da on uzme prvu kockicu. Stric bi se opirao, to je za tebe, govorio je, ali ja sam navaljivala, i na kraju bi uzeo. Čak i tada, kad sam imala šest ili sedam godina, mogla sam da vidim kako bi mu se oči napunile suzama kad bih mu ponudila čokoladu. Od toga sam i ja postajala tužna, mada je čitava stvar bila potpuno neobjašnjiva. Sedeli smo u kuhinji, svako na svojoj stolici, u ustima bi nam se rastapala po kockica čokolade, i bili smo tužni. Ne znam zašto. Nikad nisam shvatila.
Godinu ili dve kasnije, stric je odjednom prestao da dolazi. Pitala sam gde je, zašto ga nema. Rekli su da imamo neku kućicu u šumi, koju su otac i stric nasledili od svog oca, a on od svog oca, u svakom slučaju, kućica je bila na nekom mestu do koga nije dolazio nikakav put. I stric je, rekoše, otišao tamo, na neko vreme. Zašto, pitala sam. Pa da se odmori, kazala je mama. Od čega da se odmori, pitala sam, ali mama je samo slegla ramenima. A kad vam otac ili majka slegnu ramenima, onda obično ne pitate više ništa, jer to su ljudi koji imaju odgovore na sva pitanja, i ako čak i oni slegnu ramenima, znači da je to nešto istinski neobjašnjivo.
Izvor: Nova Zora
