Piše: Olivera Radović
Njegove cipele su najverovatnije najpoznatije cipele na ovim prostorima. Oko njih se ispredaju priče, prenose anegdote. A cipele više puta zakrpljene, iznošene, prepravljane. One su danas simbol vrline i skromnosti onoga ko ih je nosio i ko je ostao poštovan i voljen i nakon smrti. Patrijarh Pavle rođen je kao Gojko Stojčević 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci kod Donjeg Miholjca u Slavoniji. Zamonašio se 1948. u manastiru Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Proveo je 33 godine kao episkop raško-prizrenski i 19 godina na tronu SPC. To bi bile glavne stanice u njegovom životu, a mnogi detalji iz njegove biografije poznati su više nego što je to uobičajeno za čoveka njegovo profila. Za bilo kog čoveka poniklog na ovim prostorima. U vreme kad se duhovnost ne nalazi visoko na lestvici vrednosti savremenog čoveka, teško je ne zapitati se otkud tolika popularnost koja ga prati.
„Patrijarh Pavle nije želeo da bude popularan, ali to je samo jedan od razloga zašto je postao omiljen u srpskom narodu i šire. Izuzetna životna skromnost o kojoj su uvek i sa naročitim poštovanjem svedočili njegovi savremenici, asketski život, jednostavnost jezika i odlučnost u teškim trenucima, uz autentičan jevanđelski stav prema svakome, bez izuzetka, sve to zajedno doprinelo je da srpski narod u postkomunističko doba povrati veru u Boga i poverenje u institucije Srpske pravoslavne crkve“, kaže za Privrednik profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu Vladan Tatalović. „Čini mi se, takođe, da su najiskreniji pobornici komunizma zapravo u patrijarhu Pavlu videli ostvarenje svojih komunističkih ideala, shvatajući tako da su negativan odnos prema crkvi stekli kroz masovnu propagandu, u kojoj su im pred očima, a mnogo češće iza kulisa opšte borbe za dobrobit naroda, sistematski uklanjani najbolji reprezenti vere hrišćanske“, primećuje Tatalović.
Istovremeno, mlađi svet je u njemu video čvrsto tlo za izgrađivanje svog hrišćanskog identiteta, u zoru kulture konzumerizma, u kojoj je sve kratkotrajno, zasnovano na fascinaciji i zabavi. „I stariji i mlađi su, pored toga, takođe shvatali da patrijarha Pavla krasi posebna obrazovanost, informisanost o najrazličitijim izazovima savremenog čoveka, što je u mnogo čemu doprinelo da hrišćansko opredeljenje ne bude shvaćeno kao ekskluzivni izbor vere u odnosu na razum. Naposletku, živi susret sa njim – kao sa svakim svetiteljem – iz korena je menjao svakoga ko je zaista želeo da promišlja o jevanđelskim vrednostima“, kaže Tatalović podsećajući da se patrijarh Pavle često kretao među ljudima, hodeći peške i koristeći se sredstvima javnog prevoza. „Starina i čvrstina patrijarha Pavla odavale su veoma snažan utisak da se uz Božiju pomoć, verom, mogu prevazići sve promene koje su tokom poslednjih decenija pogodile balkanske narode“, zaključuje.
Unuka patrijarha Pavla: Deda Popa je bio principijelan do detalja, do kraja i bez ostatka
U manastiru Rakovica u Beogradu, u čijoj porti, po sopstvenoj želji, počiva 44. poglavar SPC, prošle godine je otvorena Spomen-soba patrijarha Pavla. U njoj je izloženo oko 500 eksponata, među kojima su njegovi lični predmeti, njegove čuvene cipele, alat, a tu se nalaze i dva njegova portreta koja je snimio Hadži Marko Vujičić. Prateći i fotografišući patrijarha u različitim (ne)zvaničnim prilikama zabeležio je stotine slika.
„Kod njega je bila izrazita blagost u licu, ali je znao i da bude pravedni sudija, pa se na nekim fotografijama vidi i ta njegova oštrina. Ono što je krasilo patrijarha Pavla, po meni, jeste to što je bio čovek ispravan – čistog života, što u današnje vreme retko možemo da nađemo“, ističe Hadži Vujičić i dodaje da su patrijarha Pavla poštovali i muslimani i rimokatolici i protestanti. U razgovoru za Privrednik prisetio se i nekih susreta kojima je prisustvovao.
„Patrijarh Pavle je bio čovek iz naroda, sveštenici se biraju iz naroda da bi služili narodu, Bogu i narodu. Isto i on, on je izabran da vodi brod srpske crkve i nikad se nije pokolebao, 19 godina je bio patrijarh i uvek je bio uz narod. I kada je išao gradskim prevozom, nije to samo iz skromnosti, on je želeo da vidi kako živi narod, da čuje tog čoveka. Gde god je on prošao, on je video šta narod muči, znao je i da pouči, da pozove na pokajanje i kroz svoje besede govorio je o pomirenju među ljudima, među narodima“, kaže Hadži Vujičić, svojevrsni foto-hroničar poslednjih godina života patrijarha Pavla. „On je vodio politiku mira jezikom crkve. Postupao je ispravno, sve što je radio, radio je po jevanđelju. Živimo u vremenu kad su živeli i Tuđman i Milošević, i on se u interesu naroda susretao i sa tim ljudima. I dan danas se patrijarh susreće sa ljudima, prilaze mu ljudi. Svakome treba dati mogućnost pokajanja, po jevanđelju vi ne možete nikoga da odbijete, već treba da ga zadobijete za Hrista, za crkvu“, zaključuje.
Tamara Skroza, novinarka nedeljnika Vreme i Novinske agencije FoNet, jedna je od retkih koja je o patrijarhu pisala kritički, i to još za njegovog života. Ono što je prvenstveno isticala u svojim tekstovima tiče se baš tih susreta sa tadašnjim „akterima devedesetih“. U razgovoru za Privrednik priznaje da je prilično strasno pisala o onome što je smatrala njegovim lošim stranama. „Smatram da je potrebno kritikovati ono što utiče na živote svih nas – pa makar to bili lik i delo patrijarha Pavla. Danas bih sigurno bila blaža“, kaže Skroza.
„Bio bi on slično percipiran i u boljem okruženju, ali da mi nismo toliko loši, sumnjam da bi stekao baš takav status kakav ima. S jedne strane, Pavle zaista zaslužuje da bude glorifikovan (zbog svoje skromnosti pre svega), ali s druge strane i njegovi kritičari ne greše kada podsećaju na njegovo vrlo kruto tumačenje dogme, ili na činjenicu da je u političkom smislu bio daleko praktičniji nego što bi se očekivalo (posebno u kontekstu ratova na prostoru bivše SFRJ i vladavine Slobodana Miloševića)“, zaključuje Skroza.
Đorđe Randelj, novosadski novinar, publicista i književnik, autor knjige „Patrijarh Pavle: svetac kojeg smo poznavali“, kaže da to što patrijarh Pavle još nije kanonizovan uopšte nije važno zato jer je on u narodu već svetac. Proučavajući život patrijarha Pavla, ali i sam svedočeći brojnim događajima i razgovarajući mnogo puta s patrijarhom, sabrao je u svojoj knjizi dragocenu građu.
„Kako je patrijarh rodom iz Hrvatske, on se praktično obradovao da dobije ´najgoru´ eparhiju u SPC – Kosovo, verujući da ume da uspostavi dijalog s pripadnicima drugih naroda i veroispovesti, jer je rastao sa katoličkom decom, išao u osnovnu školu s njima. Kad je završio osnovnu školu, više nisu imali para da ga školuju, pa su ga poslali kod ujaka u Tuzlu gde mu je u gimnaziji najbolji drug bio Meša Selimović, četiri godine su se družili“, prepričava nam neke poznate i manje poznate detalje.
„Svi smo mi robovi vremena u kom živimo, konzumerizma koji je krenuo kao najveća nesreća 20. veka, kako bi se barem malo zalečile rane najstrašnijeg rata. Patrijarh Pavle je uspeo da bude izuzet od svega toga jer on nije živeo u svetu koji je oko njega, on je svoj svet imao u sebi. Najjezgrovitije da kažem u čemu je tajna njegove neodoljivosti – što on uopšte nije primetio da se iz manastira preselio u Prizren, gde je bio profesor u Bogosloviji, da se iz Prizrena preselio u Beograd, dvomilionski grad, on to uopšte nije primetio. To je taj njegov šarm. On kad izađe ujutru hoće da ide peške, da l’ je to Knez Mihailova ulica ili je to Prizren sa dve ulice – on to ni ne primećuje. Niko nije mogao da ga oduševi nekim sjajem, svetlucanjem, voleo je da čuje pametnu reč. Ja nisam sreo čoveka koji je tako jezgrovito govorio, uvek bi u četiri reči rekao ono za šta nama ostalima trebaju četiri kucane strane. Živeo je kao da mu je svaki dan poslednji i govorio je kao da mu je to poslednja rečenica“, kaže Randelj koji je napravio na desetine intervjua s pokojnim patrijarhom.
On se prisetio i nekih prilika iz nemilih devedesetih. „Kad je čuo da u Zvorniku u istočnoj Bosni srpska paravojska ne pušta konvoj pomoći iz Ženeve koji nosi lekove, ćebad i hranu za starce i decu, odjurio je tamo, izleteo iz tog džipa u kojem su ga vozili i izvikao se na najstarijeg po činu. Oni su mu rekli: ´Vaša svetosti, to nama isto rade muslimani kod Banjaluke u zapadnoj Bosni, ne puštaju konvoje Crvenog krsta.´ E kaže: ´Svaka ptica svojim glasom peva. Mi ćemo ovako. A oni nek rade onako kako moraju i kakva im je savest. A čak može da se desi da da Bog da oni se ugledaju na nas, pa da i oni propuste. A ako ne propuste, mi smo propustili. Bog plaća po naporu, a ne po rezultatu.´“
To što se Gojko Stojčević rodio u selu u Hrvatskoj, završio tamo osnovno obrazovanje, što je tamo njegov voljeni zavičaj kojem se često vraćao, moglo bi da bude značajna poveznica u narušenim odnosima dveju država i dvaju naroda. Dok se u Srbiji izdaju knjige o njegovom životu, priređuju izložbe, imenuju škole i ulice njegovim imenom, organizuju manifestacije (poput one „Dani patrijarha Pavla“ u Čačku ili Vujanski krst), percepcija patrijarha Pavla u Hrvatskoj bitno se razlikuje od one u Srbiji.
„Kao što imamo ljudsku potrebu za idealima i modelima koji nadilaze svakidašnju egzistenciju, tako isto imamo one koji žele dokazati da su ´svi isti´ kako bismo opravdali sopstvene promašaje. Stoga i patrijarh Pavle ne može biti ništa više nego samo još jedan u nizu vrlo grešnih ljudi, gde se greške ističu u prvi plan, posebno jer se time onda i sama crkva lakše diskredituje“, smatra dr Rastko Jović, docent na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu.
Na pitanje šta je to uticalo da patrijarh Pavle postane model jednog drugog načina života, profesor Jović nema dileme. „Šta god mi mislili o čoveku današnjice, ljudi osećaju da mogu biti bolji nego što jesu, da su mogli ili mogu promeniti svoj život izvan okvira puke egzistencije ili pak jurnjave za sticanjem materijalnog bogatstva. Otelotvorenje takvih težnji ili osećaja bio je patrijarh Pavle, on se lično pretvorio u ideal, ideal za koji nas ubeđuju da ne postoji, jer ceo svet funkcioniše na principu interesa. To stremljenje i želja u ljudskom biću da iskoči izvan matrice kupoprodajnih odnosa, matrice fizičke egzistencije, pronašlo je svoj odgovor u njegovoj ličnosti, u vremenu kada su upravo sve vrednosti bile uzdrmane i dovedene u pitanje“, zaključuje.
Piše: P- poral
