Турски председник Реџеп Тајип Ердоган је, пре неколико дана, у свом препознатљивом маниру, оптужио Грчку за окупацију острва у Егејском мору уз поморску границу са Турском, чак отворено запретивши да ће ,,када дође време предузети све што је потребно’’, те да ,,једне ноћи можемо изненада доћи’’. Иако је оваквих, сличних, (пре)јаких изјава било и раније, до сада су са турске стране стизале оптужбе за грчко наоружавање (што у Атини демантују), номинално демилитаризованих острва, али не и за њихову окупацију. На све ово су се надовезале и, већ уобичајене, међусобне оптужбе за нарушавање ваздушног простора, таргетирање сопствених борбених авиона од стране супарничке авијације или ПВО система, итд. Међутим, Ердоган је (очигледно свесно, намерно и прорачунато, поручивши Грчкој да ,,погледа историју, јер ако оде дубље, цена ће бити висока’’ и ,,да се сети Измира’’) подсетио на догађаје од пре тачно 100 година (септембар 1922.) и дирнуо у јако болне и трауматичне ране за Грке и Грчку – пад Смирне и етничко чишћење грчког становништва у Малој Азији, присутног на тим просторима два и по миленијума, још од грчке колонизације у античко доба.
Како је и зашто до овога дошло? Како је било могуће да 2.500 година историје једног бројчано малог али по доприносу европској култури и цивилизацији великог народа нестане у неколико дана? Како је Смирна пала?
Грци су Смирну (Измир, познат и као Ђаур Измир – невернички Измир, како су Турци звали Смирну, због огромног броја немуслимана у њој) практично добили као награду за услуге које су, не увек вољно, пружали Антанти у току Првог светског рата (Французи су им заузели Крф да би тамо сместили српску војску и владу, на грчкој територији се налазио Солунски фронт, итд). Заузели су је још 15. маја 1919. под формалним образложењем, заправо чистим изговором, да им је циљ заштита Грка у Смирни од насиља Турака. Учинили су то уз сагласност Велике Британије, Француске и САД, које су, у току Версајске мировне конференције, преко Грка хтеле да пошаљу поруку Италијанима да мало ,,смање доживљај’’, јер су ови, без претходног договора око поделе османских територија, још крајем марта и почетком априла почели да се искрцавају у области Анталије (Адалије), на југозападу мале Азије, а уз то су, у својим плановима, и сами бацали око на Смирну. Међутим, како то обично бива, тријумфализам победничке војске (,,Е, сад ћемо да им…’’) се врло брзо претворио у насиље у којем је страдало или рањено око 350 Турака. Упркос томе што је, неколико дана касније, у град пристигао високи комесар Стергијадис, умерењак по питању грчко-турских односа, који је одмах завео строгу дисциплину и казнио починиоце, штета је већ била непоправљива. Семе раздора је посејано. И не само то, ови догађаји ће запалити фитиљ турског национализма.
Грчки раскол
Да ствар буде још сложенија, Грчку у то време, упркос томе што су заузели Смирну и што су били на прагу остварења Мегали идеа (Велика идеја, национални програм ослобођења и уједињења свих Грка или, тенденциозно речено, стварања ,,Велике Грчке’’, настао још 1844. године, кад, коинциденцијом, настаје и Гарашаниново Начертаније), још дрмају и тресу последице Националне шизме (раскола, Етникос дихасмос) 1916-1917. У чему се састојао раскол? Елем, од 1910. са повременим прекидима, на месту председника грчке владе налази се Елефтериос Венизелос. Он је својеврсни грчки еквивалент Николе Пашића. Либерал, националиста, човек огромног интелектуалног, политичког, сваког другог формата, али и човек који изузетно поларизује грчко друштво. Елефтериос, иначе, на грчком значи ,,Ослободилац“, а на српски се често креативно преводи и као – Слободан. Око њега се окупљају ,,венизелисти“. На другој страни је краљ Константин I, који окупља ,,ројалисте“, мада је боље рећи – ,,антивенизелисте”, а зашто је тако илуструје следећи цитат: ,,Постојали су венизелистички националисти и антивенизелистички националисти, венизелистички марксисти и антивенизелистицки марксисти. И било је хиљаду пута лакше венизелистичком националисти да нађе заједнички језик са венизелистичким марксистом него са антивенизелистичким националистом“. Ситуација је у много чему подсећала на поделе које у Србији постоје у односу на личност актуелног председника Александра Вучића, или раније кад је у питању био Слободан Милошевић.
Наравно, осим персоналног (за и против Венизелоса), постојали су још неки разлози подела у грчком друштву тада (Антанта – Венизелос или Централне силе – Константин, Мегали идеа насупрот ,,Мала, али часна Грчка’’ – Грчка која је била до тада тј. после Балканских ратова), али, заправо, то се пре може описати као – Осма седница. Два табора, чији је прави, суштински сукоб око тога ко ће уживати у привилегијама које доноси власт. И како би која страна у ком тренутку надвладала ону другу, тако би извршила ,,диференцијацију’’ тј. ,,чистку“ од врха до дна у свим могућим сферама живота и попуњавала је својим ,,заслужним првоборцима“.
Дакле, сума сумарум, грчка држава и грчко друштво се у том моменту налазе у тзв. претполитичком стању у коме се, као што је показано, људи не окупљају око одређених идеја, агенди, идеологија или политика (или су оне од секундарног значаја тј. служе само као параван) већ око одређених особа тј. личности које имају контролу над ресурсима битним за функционисање дате заједнице, односно, прозаичније речено, личности које имају – моћ. Моћ да деле, опет крајње прозаично речено, новац, привилегије, синекуре, принадлежности или какве друге, како би то Бранислав Нушић рекао, ,,концесије’’, члановима свог табора, у зависности од њихове позиције у самом табору. Овакво стање, односно начин функционисања може бити и израз великог сиромаштва грчке државе и друштва у том историјском тренутку и није било карактеристично само за Грчку, него је далеко шири феномен, познат још од периода османске власти на Балкану, а као што се може видети, присутан је и данас.
Окидач за Национални раскол је био напад Бугарске на Србију септембра 1915. Венизелос и влада траже од Француске И Велике Британије да пошаљу трупе у Солун и одатле покушају да припомогну Србији. Краљ прво пристаје, па напрасно одбија (поред осталог и због својих династичких веза, преко супруге, са немачким двором, чији значај не треба преувеличавати) и тражи од Венизелоса оставку. Добија је, а у децембру су били избори које венизелисти бојкотују, под образложењем да је ,,краљ прекршио своја уставна овлашћења’’.
У међувремену се формира Солунски фронт, а у августу 1916. група венизелистичких официра врши државни удар у Солуну, па Венизелос формира ,,привремену владу“ уз подршку Антанте. Покушај Антанте да у децембру наметне ројалистима контролу, искрцавањем у Пиреју, пропада и заводи се поморска блокада ројалистичке Грчке. Ипак, притисак Антанте је превелик и краљ Константин одступа са престола, мада не званично, и одлази из земље у јуну 1917, а наслеђује га млађи син Александар. Венизелос се још крајем маја вратио у Атину и Грчка коначно и формално улази у рат на страни Антанте, а учествује и у пробоју Солунског фронта. Онда, као што је већ речено, маја 1919. грчке трупе улазе у Смирну у којој је, према Ричарду Клогу, британском историчару, живело више Грка него у Атини, мада за целу област није баш било најјасније ко је у том моменту чинио оних фамозних 50 одсто + један.
Споразум из Севра
Августа 1920. у Севру долази до мировног уговора, потписаног између владе Османског царства (тачније, онога што је од њега остало) и сила Антанте, којим је требало да се изврши распарчавање Османског царства тј. подела османског наслеђа. Французи су добили Либан и Сирију, а Британци Ирак, Палестину и Јордан. Предвиђено је стварање аутономног Курдистана (у нејасним границама), независне Јерменије (у источној Анадолији, на граници Грузије и данашње Јерменије, односно Ирана, од Јермена који су успели да преживе геноцид од 1915. па до тада). Мореузи Босфор и Дарданели се стављају под међународну управу, а у Анадолији се деле интересне зоне између Италијана, Француза и Британаца. Севр је доделио Грцима источну Тракију (европски део Турске данас), острва Имброс и Тенедос (пред улаз у Дарданеле) и, коначно, област Смирне. На грчку несрећу, а и несрећу осталих, турски националисти (Велика национална скупштина, позната и као ,,влада у Анкари’’), на челу са Мустафом Кемал-пашом, касније названим Ататурк (,,Отац Турака’’), уговор никада нису ратификовали.
Уговор у Севру је, поред осталог, предвиђао и да област Смирне остане још пет година под грчком окупацијом, иако и даље под формалним турским суверенитетом, али, уколико након тих 5 година тамошња скупштина, коју је тек требало оформити, то затражи, онда се припаја Грчкој, с тим што је Друштво народа могло да затражи и – референдум. Венизелос се надао да ће оних „50 одсто + 1″ моћи да обезбеди досељавањем Грка из остатка Мале Азије (Кападокија, Понт, приобаље Мраморног мора, итд). Истовремено, због турског одбијања ратификације уговора, започиње рат ниског интензитета.
Изгледало је да се остварује Мегали идеа о Грчкој ,,на два континента (Европа и Азија) и пет мора (Јонско, Средоземно, Егејско, Мраморно и Црно)“, али не лези враже. У октобру, два месеца после Севра, грчки краљ Александар умире од сепсе, пошто га је ујео мајмун, кућни љубимац. То је одмах отворило питање наслеђа престола, а самим тим и Национални раскол, посто су избори били заказани следећег месеца. Антивенизелисти, иза којих је провиривао и бивши краљ Константин су одмах видели своју шансу и остварили 246 од 370 посланичких места (Венизелос је чак изгубио своје), између осталог и због тога сто је Грцима било мука од рата, а они су у кампањи осуђивали његово даље продужавање. Наравно, чим су узјахали на власт, наставили су рат. Одмах је, почетком децембра, организован и намештени референдум за повратак краља Константина, упркос противљењу Француске и Британије, али и Италије. Обрачун са ,,мрачним пораженим снагама бившег режима“ ни овде није изостао, а није мимоишао ни командни кадар у Малој Азији, што је имало негативне последице по борбени морал, поверење међу официрима и војницима, итд.
Италијани и Французи су повратак краља Константина искористили као повод, односно изговор, за лагано одустајање од својих претензија на територије у Малој Азији, као и за приближавање турској страни. Баш у то време долази до првог грчког озбиљнијег пораза код Инона, јануара 1921.
Од друге половине фебруара до половине марта одржана је мировна конференција у Лондону на којој су и Грци и Турци одбили предлог савезника који је, поред свега осталог, предвиђао и да се Смирна врати Турској, уз право Грка да у њој имају свој гарнизон. Петнаесак дана након конференције, уследио је нови грчки пораз, поново код Инона. У априлу 1921, сви савезници су прогласили неутралност, мада то није сметало Французима и Италијанима да продају оружје Турцима, што је већ увелико, из својих разлога, чинила и совјетска Русија. Британци, конкретно, премијер Лојд Џорџ, задржали су се на филохеленским изјавама, препуним љубави, пажње и разумевања.
Остављени на ледини
Грци су, практично, остављени сами, на ледини, са Турцима. Покушај да стигну до Анкаре и тако натерају Турке да прихвате Севр, у офанзиви покренутој с пролећа 1921, заустављен је на реци Сакарји августа-септембра 1921, око стотинак клиометара од Анкаре. Месец-два дана након заустављања офанзиве, 20. октобра, Французи склапају мир са владом у Анкари, уз концесије француским компанијама за изградњу железнице, а још у јуну, док је грчка офанзива добро ишла, то су учинилии и Италијани у замену за право експлоатације угља у Турској. Грци у марту 1922. очајнички прихватају британски мировни предлог који сада, nota bene, предвиђа повлачење грчких снага из Мале Азије и протекторат Друштва народа над Грцима у Малој Азији. Турци су глатко одбили споразум.
Турци крајем августа покрећу напад и 30. августа одиграва се последња битка грчко-турског рата. Тај дан се данас у Турској обележава као Дан победе и посвећен је оружаним снагама. Грци су разбијени и натерани у хаотично, безглаво повлачење ка обали Мале Азије. Дана 8. септембра Смирна је евакуисана. Наредног дана, 9. септембра, Турци улазе у Смирну. Тај дан је Ататурк касније узео као датум оснивања своје партије, Републиканске народне партије која ће у наредним деценијама, са повременим прекидима, владати Турском, а данас представљати најјачу опозициону партију у турском парламенту.
Иако у почетку углавном миран, улазак Турака у Смирну је, разуме се, убрзо довео опет до оног ,,Е, сад ћемо да им …“. Започеле су пљачке, уништавања, убиства, силовања, најпре у јерменској, а онда и у грчкој четврти града. Грчки митрополит Хризостом је линчован, развлачен по улици од бесне турске руље и на крају убијен. Од насиља и убистава нису били поштеђени ни поједини странци који су се затекли у Смирни. Четири дана касније, 13. септембра у јерменској четврти избио је пожар, који се врло брзо проширио и на грчку четврт. Егзодус који је започео још претходних дана сада се претворио у безглаву бежанију на бродовима или чак на чамцима, од којих су се поједини и превртали од тежине. Тачан број мртвих се, наравно, не зна. Процењује се на десет до сто хиљада Грка и Јермена. Клог у својој књизи ,,Историја Грчке новог доба“ (преведена код нас) наводи број од 30.000. Број избеглих у том првом таласу се процењује на 150-250.000. Током 80-их и 90-их година прошлог века било је још живих људи који су памтили призор ,,како гори Смирна“. Како примећује Клог: ,,Тако је на жалостан начин нагло окончано 2500 година дуго грчко присуство у Малој Азији. Неухватљива визија ‘Велике идеје’ сагорела је у пепелу Смирне“. У Грчкој се ови догађаји називају – ,,(Малоазијска) Катастрофа“ (окретање наглавачке, превртање, уништење, пропадање, пропаст), а 1922. се сматра једном од најгорих година грчке историје.
Уговор из Лозане
И док су и избеглице и војска пристизале на грчка острва и грчко копно, венизелистички настројени официри на челу са пуковником Пластирасом преузели су власт државним ударом. Краљ Константин је абдицирао и отеран је у егзил, а, како то обично бива, кренуо је лов на кривце и жртвене јарце. И овде је било оптужби за велеиздају, међусобних препуцавања ,,ко је издао/продао Смирну“, па је осам политичара и војних лица, међу којима тројица председника владе (Гунарис, Стратос, Протопападакис) у том периоду и главнокомандујући малоазијских снага Хаџианестис, изведено пред преки револуционарни суд и осуђено (шест од осам) на смрт због наводне ,,велеиздаје“. Оптужбе су, наравно, биле бесмислене, јер намерне велеиздаје није било, што је у једном говору пред парламентом касније признао и Венизелос. Али, и овде је ,,неко морао да буде крив“.
Венизелос се враћа на власт, али и њему и Револуционарном комитету је било јасно да је рат изгубљен, иако су имали нека размишљања, додатно подстакнута охрабрењима и иницијативама Лојда Џорџа, да га наставе, макар на трачком фронту. Како Лојд Џорџ није успео да добије подршку Француза за нову интервенцију у којој би Британци опет гинули ,,до последњег Француза’’, а такође ни влада британских доминиона, којима није било до још једног Галипоља, од овога се одустало, а сам Лојд Џорџ је пао са власти.
Нова британска влада је врло брзо иницирала мировне преговоре и, у новембру, почиње мировна конференција у Лозани, која се завршава мировним уговором јула 1923. којим се, између осталог, поништавају сви територијални добици Грчке из Севра. Што је још важније, још у јануару је потписан споразум о размени становништва између Грчке и Турске, чиме се практично формализовало оно што је већ (у)чињено неколико месеци, па и година уназад, плус додатна ,,хумана пресељавања“. Венизелос је имао сличну идеју и уочи 1914. као могуће решење, мада у мањем обиму. Као последица овог споразума, а и ранијих дешавања, из Мале Азије у Грчку је пресељено око 1.100.000 православаца, док је на другој страни, из Грчке у Малу Азију отишло око 380.000 муслимана. Намерно је речено православаца и муслимана, зато сто је у споразуму као основ за пресељење узета вероисповест, а не језик или национална свест (,,Религија као вододелница нације’’, М. Екмечић). То је доводило и до апсурдних ситуација јер су многи православци говорили турски (Турци православци), док су многи муслимани, нарочито са Крита, говорили – грчки (Грци муслимани). Многе избеглице из Мале Азије, за које се види, по именима и презименима, да су били Грци, често нису знале други језик осим турског. Ако су и причали грчки, то је или било наречје са Понта (Трабзон, односно Трапезунт, Синоп(а), итд) или Кападокије (Каyсери – Цезареја, Конyа – Иконијум, Ниğде – Нигдис) или је то била катаревуса, ,,књижевни језик“ учен у сколама, знатно различит од димотики (народни језик).
За те људе, избеглице и њихове потомке у савременом контексту постоји назив – Ромиос тј. ,,Ромеји” – ,,Римљани“, људи који су некад живели на подручју Ромејског (Римског) царства тј. Византије. Из размене су изузети Грци из Цариграда (тада их је било око 100-120.000), острва Имброс и Тенедос (Гокчеада и Бозџада) и муслимани (Турци, али и бугарски муслимани – Помаци) из грчког дела Тракије тј. западне Тракије, са центром у, ових дана и месеци медијски актуелном, Александрополису (Дедеагач), добијене од Бугарске миром у Неију 1919. Такође, невезано за размену Грчка-Турска, Грчка је морала да прими још око 100.000 својих сународника из Русије и из Бугарске. Један део их је остао у Русији. То су тзв. Кавкаски Грци и Грци са Крима и северне обале Црног мора. Један од тих Кавкаских Грка, вероватно најпознатији, јесте Иван Савидис, власник ПАОК-а.
Пријем и интеграција тих избеглица нису баш текли сасвим глатко, будући да су становници ,,старе“ Грчке – палеоеладити гајили јаке предрасуде према својим сународницима, па су их, поспрдно, називали јауртоваптисмени (крштени у јогурту), због широке употребе јогурта у њиховој, иначе знатно бољој, исхрани. Са друге стране, Грци из Мале Азије, пошто су махом живели по великим, урбаним, космополитским центрима попут Смирне, палеоладите су сматрали за ,,паланчане’’ и примитивце. На све постојеће поделе у тадашњем грчком друштву, сада се јавила и ова, а такође и носталгија за ,,изгубљеним завичајима“ (хаменес патридес). Формиране су и посебне избегличке четврти по предграђима, па и читава насеља, добар део, ако не и већина, их је састављао крај са крајем и био склон радикалним политичким стракама, итд. А неки су, као Аристотел Оназис, чија је породица живела у Смирни пре рата, успели да се снађу.
Једини излаз
Како примећује Клог у својој књизи, написаној 90-их, са просторне и временске дистанце од 70 и више година: ,,Ово чупање људи из њихових корена проузроковало је страшне патње, али чини се да другог реалног излаза није било. Догађаји из претходних година, круг злочина и освете, уништили су сваку могућност за миран заједнички живот Грка и Турака“. Ипак, сада су сви Грци, односно највећи број њих, коначно живели – у једној држави. Али не онако како је то првобитно било замишљено. На крају крајева, какав су став избеглице имале према Венизелосу и новим властима, Венизелосу који је и започео целу агресивну, иредентистичку, ослободилачку авантуру (тачније и прецизније, њено спровођење, пошто је сама идеја, као што је већ указано, старија од самог Венизелоса), која је на крају доживела – катастрофу?
Мањи број се окреће грчким комунистима, али се и ту врло брзо хладе због инсистирања Коминтерне на независној Македонији, која би обухватала и грчки део, где је највећи број избеглица и насељен, док је највећи број избеглица, Венизелоса – обожавао.
Оправдање, изговор, како год, нађен је у томе да није он крив за пораз, него ,,домаћи издајници’’ – ројалисти и махинације страних сила, што није суштински било сасвим нетачно, али овакав став се може посматрати као још један доказ или илустрација оног претполитичког стања о коме је било речи – дакле, није била лоша или погрешна идеја или политика која је довела до ,,малоазијске катастрофе’’, него су, ето, неке личности само погрешно или лоше спровеле идеје или политику, које би неке друге личности, само да су у датом моменту биле на власти, спровеле боље. Из свега овога, наравно, не следи да је Мегали идеа израз ,,духа времена’’ у коме је настала и у коме је била спровођена и, што је најважније нагласити, ни по чему различита од осталих балканских или европских идеја тога доба (Уједињење Италије и Немачке у 19. веку, Велика Румунија – Романиа Маре, Санстефанска Бугарска из 1878, Италиа Ирредента, Угарска у границама земаља круне Св. Стефана, уједињење и ослобођење српског народа, па и шира, југословенска идеја, шта год данас мислили о њој, итд.), била сама по себи – лоша. Као што се може уочити, пораз Мегали идеа, односно грчке националистичке политике, значио је, на другој страни, тријумф турске националистичке политике. Дакле, у историји, па и у политици, битан је само – крајњи резултат. А крајњи резултат зависи од много фактора, а не само од ,,квалитета’’, ,,кохерентности’’, ,,одрживости’’, ,,убедљивости’’, ,,праведности’’, итд, одређене идеје или политике или (не)способности и (не)дораслости личности које је спроводе.
Венизелос је био омиљен, чак и кад је 1930. са Кемалом Ататурком потписао уговор о пријатељству (Анкарска конвенција) и то по цену (по)приличних грчких уступака око одштете за непокретну имовину коју су Грци из Мале Азије били приморани да напусте. Да апсурд буде још већи, Венизелос је, безуспешно, Ататурка предложио за Нобелову награду за мир, а наредних пар година ће бити врло активан у преговорима око закључивања Балканског пакта између Југославије, Румуније, Турске и Грчке, склопљеног 1934. у време када он више није био на власти.
Само 18 година касније, а 30 година након 1922. и ,,Катастрофе’’, у потпуно измењеној, како би се то данас еуфемистички рекло, ,,политичко-безбедносној архитектури’’ Европе и света после Другог светског рата, Грчка и Турска ће, заједно, те 1952. приступити НАТО пакту и представљати његово јужно крило, односно бедем против изласка СССР-а на Медитеран. У НАТО-у ће и остати до данашњег дана, упркос повременим великим напетостима (Прва кипарска криза педесетих, затим друга и трећа шездесетих, да би све кулминирало турском инвазијом на Кипар 1974. године). Све три кризе су, између осталог, имале за последицу и скоро комплетно исељавање Грка из Истанбула (такође и са Имброса и Тенедоса) као и сталне тензије између две државе и два народа, које иду и до отвореног звецкања оружјем (криза око Имије 1996.) и блиских сусрета турских и грчких војних авиона у пограничним подручјима последњих година, месеци, па и дана.
Милош Мишић
Извор: Нови Стандард
