Posle jučeranjeg pokolja na Vračaru, kako dalje živeti, te to je pitanje za sve nas, samo, kanda, ne i za oca dečaka koji izvršio pokolj, te obrni-okreni, dečaka u svemu najmanje krivog.
Odmah se oglasio i gospodar Vučić (pčela mu za kapom), te pravnik pravedni, kazao kako starostnu granicu za odgovornost treba spustiti.
Možda i treba, ali to ništa ne rešava, jer pre toga treba srušiti Pink i Hepi (on im doliva novac u kasu i ulje na vatru), te svu silu sličnih medija koju mu kade i slave ga, i na kojima njegova jadinapredna jadivlast i počiva.
Za one koji ne znaju, škola Ribnikar je ogledna škola u kojoj se francuski jezik uči od prvog razreda uz velik broj časova tog jezika, te pohađao je i moj sin, i moje sinovice, škola iz mog kraja sbog čega sam i dodatno uzdrman. (U Beogradu postoji i francusko obdanište, priprema za tu školu)
Kažu da je dečak bio žrtva vršnjačkog nasilja, pa verovatno da je tako.
I sam sam, davnoga prošloga veka bio žrtva takvoga nasilja, pa sve vreme od škole do kuće (Bijepo Polje, Crna Gora), tukla me inoverna susedčad, objavljujuć – Ovo je vlah, mi hoćemo da ga ubijemo.
Nisam prijavio nasilje, ni u školi, ni u kući. Trpeo sam iako otac posedovao pištolj, ne i sef za njega.
Drugo je nešto ovde bitno, što danas u vreme igrica, crtaća i rijalitija, što danas roditelji i deca sve manje znaju jedni o drugima.
Pre nekoliko dana u našim školama obavljeno je testiranje dece za polazak u prvi razred, te izveštava neko od tih testiratelja, kako mnogo dece ne zna čime im se roditelji bave, te kanda ni mnogo roditelja ne zna šta im se sa decom događa, kao da ne obšte međusobno već samo skupa gledaju Vučićevu ružičastu televiziju.
Kriv je i kriv otac deteta koji ga obučavao streljaštvu. Za nevericu je da mališan koji izvršio pokolj bio uspešniji od plaćenih ubica, te čak i u ratu, broj ranjenih je mnogo puta veći od broja poginulih, a ovde obrnuto, kao da sam dijavao umešao svoje prste.
Kako da živim posle ovog užasa, te bolje, kako da živimO?
Čini se kako se to pitanje ne postavlja i za oca dečakovog, jer on, javljaju, odmah angažovao skupog branioca, spreman za dalji život.
Jeste, čim su ga priveli, verovatno su mu predočili da po zakonu, ili zakolju, ima pravo na branioca, ali zar je on to pravo morao da izkoristi, zar u znak saosećanja sa žrtvama i njihovim porodicama, zar nije mogao odbiti odbranu.
Ne znam kako da se živi posle ovoga, ali čini se kako taj čovek to zna.
Izvor: prof. dr Stevan Kordić/Fejsbuk
