После јучерањег покоља на Врачару, како даље живети, те то је питање за све нас, само, канда, не и за оца дечака који извршио покољ, те обрни-окрени, дечака у свему најмање кривог.
Одмах се огласио и господар Вучић (пчела му за капом), те правник праведни, казао како старостну границу за одговорност треба спустити.
Можда и треба, али то ништа не решава, јер пре тога треба срушити Пинк и Хепи (он им долива новац у касу и уље на ватру), те сву силу сличних медија коју му каде и славе га, и на којима његова јадинапредна јадивласт и почива.
За оне који не знају, школа Рибникар је огледна школа у којој се француски језик учи од првог разреда уз велик број часова тог језика, те похађао је и мој син, и моје синовице, школа из мог краја сбог чега сам и додатно уздрман. (У Београду постоји и француско обданиште, припрема за ту школу)
Кажу да је дечак био жртва вршњачког насиља, па вероватно да је тако.
И сам сам, давнога прошлога века био жртва таквога насиља, па све време од школе до куће (Бијепо Поље, Црна Гора), тукла ме иноверна суседчад, објављујућ – Ово је влах, ми хоћемо да га убијемо.
Нисам пријавио насиље, ни у школи, ни у кући. Трпео сам иако отац поседовао пиштољ, не и сеф за њега.
Друго је нешто овде битно, што данас у време игрица, цртаћа и ријалитија, што данас родитељи и деца све мање знају једни о другима.
Пре неколико дана у нашим школама обављено је тестирање деце за полазак у први разред, те извештава неко од тих тестиратеља, како много деце не зна чиме им се родитељи баве, те канда ни много родитеља не зна шта им се са децом догађа, као да не обште међусобно већ само скупа гледају Вучићеву ружичасту телевизију.
Крив је и крив отац детета који га обучавао стрељаштву. За неверицу је да малишан који извршио покољ био успешнији од плаћених убица, те чак и у рату, број рањених је много пута већи од броја погинулих, а овде обрнуто, као да сам дијавао умешао своје прсте.
Како да живим после овог ужаса, те боље, како да живимО?
Чини се како се то питање не поставља и за оца дечаковог, јер он, јављају, одмах ангажовао скупог браниоца, спреман за даљи живот.
Јесте, чим су га привели, вероватно су му предочили да по закону, или закољу, има право на браниоца, али зар је он то право морао да изкористи, зар у знак саосећања са жртвама и њиховим породицама, зар није могао одбити одбрану.
Не знам како да се живи после овога, али чини се како тај човек то зна.
Извор: проф. др Стеван Кордић/Фејсбук
