Istoričar Srđa Trifković kaže da je Mihail Sergejevič Gorbačov dobio veoma pohvalne nekrologe u zapadnim medijima, a od strane američkog predsednika Džozefa Bajdena je opisan kao vizionar, ali da je suštinski reč o „promašenom političaru“ koji je pustio duha iz boce i otvorio Pandorinu kutiju.
Namera Gorbačova bila je, ističe Trifković za Sputnjik, da reformiše Sovjetski Savez ali je njegovom radikalnom kombinacijom glasnosti i perestrojke uništio sovjetsku državu.
„Gledano sa stanovišta između njegovih namera i rezultata i njegovih poteza, očigledno je da je on spektakularno neuspešan političar. Štaviše, njegova reputacija u njegovoj rodnoj zemlji Rusiji je od samog trenutka njegovog odlaska sa vlasti decembra 1991. godine pa do dana današnjeg veoma niska, do te mere da je na predsedničkim izborima 1996. godine dobio manje od jednog procenta glasova“, podseća Trifković.
U celini gledano, smatra istoričar, reč je o čoveku koji nije bio dorastao izazovu sa kojim se suočavao.
„Gorbačov je istovremeno hteo da popusti stege političke kontrole kroz glasnost i da reformiše privredu u pravcu tržišnih mehanizama a to je bila perestrojka. Međutim, ta dva leka u kombinaciji su ubila pacijenta. Glasnost je proizvela nacionalističke i separatističke tendencije u tri baltičke republike Estoniji, Letoniji i Litvaniji a kasnije i na južnom Kavkazu, a perestrojka je dovela do haosa u privredi i do početka oligarhijske pljačke sovjetskih privrednih resursa koje je kasnije pod Borisom Jeljcinom doživelo vrhunac. Gorbačov nije imao dobar njuh za saradnike jer on je bio taj koji je Borisa Jeljcina gurao i doveo ga na položaj u Ruskoj Federaciji i unutar Sovjetskog Saveza, da bi kasnije taj isti Jeljcin Gorbačovu zabio nož u leđa“, ističe Trifković.
I na spoljnopolitičkom planu Gorbačov je, prema rečima našeg sagovornika, pokazao krajnju naivnost, jer je poverovao u usmena uveravanja američkog državnog sekretara za spoljne poslove Džejmsa Bejkera da neće biti širenja NATO-a ukoliko Moskva dopusti ujedinjenje dve Nemačke.
„On je to prihvatio zdravo za gotovo umesto da je insistirao da to obećanje bude oličeno u jednom međudržavnom ugovoru koji bi imao pravnu važnost. Tako da u celini je reč o čoveku koji je pustio duha iz boce i otvorio Pandorinu kutiju a nije umeo da izađe na kraj sa posledicama“, navodi Trifković.
On dodaje da je kasnije u nekim svojim ozbiljnim godinama Gorbačov snimao reklame za „Pica hat“, i pojavljivao se kao svojevrsna medijska zvezda na Zapadu.
„Pritom je u samoj Rusiji bio krivljen ne samo za gubitak strateških pozicija Rusije u postsovjetskom periodu, što je bilo zapečaćeno u vreme Borisa Jeljcina, već i za sunovrat životnog standarda koji je već kada je on počeo svoj program reformi doveo do uništenja srednje klase, obezvređenja ušteđevina i penzija i do prvih redova za hleb, koji se nastavio devedesetih godina kada je Rusija dovedena do najnižeg nivoa od Oktobarske revolucije do kraja 20. veka“, kaže Trifković.
Istorija će, zaključuje istoričar, zapamtiti Gorbačova kao čoveka koji je možda želeo dobro u smislu reformisanja sovjetskog društva, ali koji je bio nedorastao zadatku sa kojim je pokušao da izađe na kraj.
Trifković je sa Gorbačovim imao više susreta i nezvaničnih razgovora na zahtev Gorbačova u Moskvi 1996. godine, kojim po rečima Trifkovića, nije bio preterano interesantan.
Autor Brankica Ristić
