Ubi voluntas, ibi via– Гдје је воља, тамо је пут.
Пише: мр Стеван Гајевић
Свако ко је провео деценије у одређеном занату или индустрији (било да је то столарство, медицина, академска заједница, зидарство или пијаца) полако стиче не само вјештине већ и препознавање образаца. Године, како волим да кажем, постепено уче стварима које дани не примјећују.
Годинама сам на тржишту, углавном на микроекономском (како воли да каже један мој пријатељ, професор класичне економије). Дакле, међу предузетницима, радницима, адвокатима, бизнисменима. Међу свакодневним проблемима који муче наше грађане (домаће и стране) покушавајући да ријеше неки свој проблем… Наравно, бавио сам се и макроекономијом, нарочито последње четири године, у земљи у којој су увоз, дуг и државна потрошња обиљежје свеукупне стварности.
Дан архива
Искуство ипак дозвољава препознавање повремених показатеља, усред иначе намјерне магле преоптерећења подацима, аналитичарима, замагљивањем и буком. Укратко, и без кристалних кугли или интелигенције, можемо покушати да изведемо једноставно из сложеног, а затим да дјелујемо на основу те једноставности са скромним степеном разумијевања.
Како се приближавамо крају 2025. године, поново видимо одређене познате и једноставне обрасце који могу послужити као потенцијални светионици за оне који покушавају да се снађу у толико признатој магли.
Сви препознајемо, на примјер, нивое дуга који вриште далеко изван Рубикона одрживог, што резултира даљим и познатим падом вриједности валуте, растом (и предвидљивим) цијенама злата, мањком продуктивности – читај рада, налажењем локалних криваца у виду ланаца маркета, ескалацијом геополитичких тензија и ризичном статистиком која пркоси озбиљности фер вредновања буквално по сваком индикатору од висине државног дуга па до великих утопијских прича о пројектима који никако да почну.
Државни дуг као наратив
Државни дуг је у савременим економијама постао више наратив него број. Политичари га представљају као алат развоја, министри као нужност, економисти као посљедицу, а грађани га осјећају тек када цијене порасту или када плаћене камате поједу простор за јавне инвестиције, наравно уколико се о томе говори уопште, пошто статистика одради своје.
У 2026. години, дуг више није само финансијски терет – он је средство за одржавање политичког континуитета, обећања и краткорочних рјешења. Наратив функционише све док држава може да плаћа камате, а грађани осјећају само посљедице (инфлацију узроковану већом потрошњом државног буџета, између осталог), не узроке.
У Црној Гори, државни дуг је већ годинама „објашњен“ као неминовност транзиције, развојних планова, непредвиђених криза и туристичке сезоналности. Али дуг овдје има још једну функцију: да прикрије недостатак реалне економије и продуктивности. Када не производимо довољно, када немамо индустрију, када нас трговина и туризам држе изнад воде, дуг постаје начин одржавања
привида стабилности. Умјесто да служи као инвестиција у будућу способност државе да сама ствара вриједност, дуг најчешће финансира потрошњу и крпљење рупа. Он се медицинским речником може описати као ињекција која нас држи у животу.
Глобално, 2026. ће бити година у којој ће се пооштрити услови задуживања, нарочито за мале земље које немају геополитички значај. Камате расту, а инвеститори траже сигурност; у таквом свијету наративи нестају, а реалност остаје. Све државе које су годинама градиле економске политике на јефтином новцу мораће да се суоче с новим поретком – и ту више неће бити простора за романтичне приче о „добром дугу“.
Црној Гори то носи додатну лекцију: без јасне стратегије развоја и раста, дуг неће бити замајац развоја, него терет. Када се наратив истроши, остаје сува математика. А математика, за разлику од политике, не трпи машту.
Буџет и инфлација
Буџети савремене државе све ређе личе на инструменте одговорне политике, на плански документ кога се држимо; а све више подсјећају на неку справу за одржавање илузија. Планови потрошње заснивају се на пројекцијама раста које су унапријед надуване, на приходима који се никада потпуно не материјализују и на дуговима који постају једини трајни извор реалног новца.
То се не дешава само у Црној Гори – готово све мале економије Западног Балкана, па чак и дио Европе, живе у ритму буџета које планирају политичке амбиције, а касније „спашавају“ задужења.
У 2026. години питање неће бити колико трошимо, већ ко ће нам дозволити да се задужимо и по којој цијени. Црна Гора већ сада троши више него што зарађује кроз продуктивни рад и извоз. Приходи од туризма и даље маскирају структурну економску слабост, али то је привремено рјешење, а не развојна политика.
Земља је ушла у фазу у којој се инвестиционе жеље упорно планирају кроз ружичасте буџетске табеле, док се реалност плаћа кроз скупље кредите и политички маркетинг. Укратко – без фискалне искрености, буџет 2026. биће још једна имагинација на државном папиру.
Инфлација је некада била знак неравнотеже у привреди, данас је постала један од извора „развоја“. Номинални раст цијена користи се као аргумент да је економија снажнија, плате се статистички повећавају, БДП расте, трговина биљежи изнад просјечне приходе – али реална куповна моћ опада.
У глобалној економији 2026. године све више земаља користи инфлацију као тихи порез. Црногорска реалност то потврђује. Плате су порасле, потрошња је порасла, али структура привреде није јача. Трговина доминира, а производња стагнира. Увоз је и даље окосница економије. Међутим, БДП расте.
Маркети и њихова кривица
Када се глобалне слабости и пренесу на локалну потрошњу, увијек се тражи кривац који је довољно видљив и довољно наративно погодан. У Црној Гори и региону посљедњих година идеални „кривци“ постали су трговачки ланци. Лако је објаснити раст цијена као посљедицу „похлепних маркета“, јер људи купују сваки дан и виде крајњу цијену, али не виде пут робе, од производње, трошкове увоза, логистику и политичке одлуке које утичу на цијене. У 2026. та нарација ће се наставити – можда још јаче, али ће вјероватно и цијене расти.
У стварности, маркети не формирају монетарну политику, не одређују курс, не креирају буџетске дефиците и не задужују државу. Они само преносе оно што се дешава изнад њих: инфлацију, раст цијена енергената, транспорта и пореза. Што је држава слабија и мање продуктивна, кривица се систематски пребацује на оне који су, парадоксално, једини који раде – макар трговали. У земљи која мало производи, не треба демонизовати оне који продају, већ поставити питање: зашто ми и даље увозимо готово све што купујемо?
Како у 2026?
Улазак у 2026. не захтијева песимизам, али захтијева реализам. Не можемо се понашати као да су дугови привремени, инфлација случајна, а развој могуће постићи пројектима на папиру. Потребно је препознати једноставне истине: економија се не развија потрошњом већ продуктивношћу, буџет није план жеља него закон, а будућност се не гради копирањем туђих стратегија, него грађењем властитог темеља. Ако не може другачије онда су неопходни и резови.
Црна Гора, као и многе мале економије, има шансу, али она више не може бити базирана на туризму као јединој економији и на увозу као рефлексу преживљавања. Ако је 2025. била година магле, 2026. мора бити година у којој престајемо глумити.
Извор: Дан
