Пише: мр Стеван Гајевић
„Догодине у ово вријеме бићемо милионери“ је реченица којом преко друштвених мрежа ширем кругу пријатеља честитам Нову годину, а изговара је Дел Бој, главни лик култне серије из осамдесетих година прошлог вијека.
Старији се осмјехну на честитку, док се млађи обично питају шта ми је на уму. Парадоксално јер за већину људи у Црној Гори лично богатство и стварање вриједности није циљ сам по себи. А шта можемо очекивати у Новој.
Државни посао као идеал
У Црној Гори је формиран готово нормативни став да је рад „код државе“ најразумнији и најпожељнији професионални избор. Држава се не посматра само као регулатор и гарант система, већ као највећи и најпоузданији послодавац – мјесто гдје се егзистенција не осваја, већ обезбјеђује. Таква перцепција не произилази нужно из висине зарада, већ из осјећаја сигурности, предвидљивости и одсуства личног ризика. Стабилна плата, јасно дефинисано радно вријеме и институционална заштита имају већу тежину од могућности стварања, раста или самосталности. Разуман циљ за оне који сањају љепшу будућност у Црној Гори био би – државни посао.
Фиксна примања, иако нужна за егзистенцијалну сигурност, у црногорском друштвеном контексту често постају плафон амбиције, а не њена основа. Од државног посла се очекује да обезбиједи сигурност, друштвени статус и осјећај успјеха, без потребе за додатним напором или дугорочним планирањем: минималан ризик и минимално залагање, али максимална очекивања од система.
Умјесто тражења нових извора вриједности, додатних знања или самосталних иницијатива, незадовољство се каналише кроз критику система, институција или околности.
Овдје ми пада на памет још један карактерни лик који се појављује као идеал младих генерација, односно као колективна метафора која изражава вјеровање у будући преокрет без садашњег темеља, уз одсуство предузетничког духа – Ђорђе Чварков, пилићар и шеф архиварнице.
Рад као непожељна категорија
У Црној Гори рад сам по себи није непожељан зато што је немогућ, већ зато што је неудобан. Ризик и неизвјесност доживљавају се као лични пораз унапријед, а не као природан и неизбјежан дио сваког озбиљног предузетничког процеса. Одговорност, умјесто да буде израз слободе и контроле над сопственим животом, перципира се као сувишан терет који је пожељно делегирати систему. Самосталност се, притом, не посматра као простор избора и развоја, већ као пријетња сигурности, па чак и друштвеном статусу – као нешто што је испод пожељног друштвеног минимума.
Земља, производња, радионица или фирма не доживљавају се као симболи стабилности, већ као синоними за „превише посла“, „низак статус“ и „превише обавеза“. У том контексту посебно се истиче парадокс „развоја пољопривреде“ у Црној Гори. Колико год се држава трудила да субвенцијама одржи пољопривредну производњу, њен обим се из године у годину смањује. Пољопривредом нико не жели да се бави јер је постала друштвено непожељна категорија. Или ко год може да се њоме не бави, не бави се. Рад на сопственом имању носи стигма нижег статуса, иако би могао бити не само исплатив, већ и изузетно уносан.
У оваквом амбијенту богатство се не гради генерацијама – оно се очекује. Посљедица није само видљиво одсуство предузетништва, већ и трајна зависност од система који се истовремено критикује и од којег се очекује спас.
Доживљавање новца у црногорској економији
У савременом црногорском дискурсу новац је престао да буде средство и постао је циљ сам по себи. Изгубио је функцију размјене и инвестирања, прерастао у мјеру успјеха, статуса и личне вриједности. Праве и реалне вриједности – имање, знање и производња – потиснуте су на маргину, јер захтијевају оно чега се савремено друштво највише клони: вријеме, напор и личну одговорност.
Прије само педесетак година, под појмом „благо“ подразумијевао се укупан иметак једног домаћинства, а у ужем смислу сточни фонд као основа опстанка и рада. Данас је тај појам сведен на пуку количину новца, често стеченог без стварања, и постао је опсесија похлепних и корумпираних елита друштвеног живота. Благо више није оно што се гради и чува, већ оно што се граби и троши.
Чак и када постоји штедња, а статистика показује да она у банкама постоји – она је углавном лишена сврхе. Акумулирани новац не представља капитал у функцији развоја, већ пасивну залиху која не тражи ни идеју ни одговорност. Штедња без инвестирања је само софистициран облик одлагања одлука.
Реинвестирање је ријетко, а раст још рјеђи, јер улагање подразумијева вјеру у будућност – а она је постала дефицитарна роба. Капитал не мирује само због неповјерења у систем, већ још више због неповјерења у сопствену способност да се вриједност створи, сачува и увећа. Умјесто да новац буде алат развоја, он постаје предмет страха и чувања – приватна штедња, се умјесто у покретача раста претвара у генератор колективне стагнације.
Предузетништво и држава као неизбјежни оквир
У тренутку када се у Црној Гори појави појединац спреман да ради, ствара и преузме ризик, држава готово аутоматски постаје његов први и неизбјежни партнер. Порези, доприноси, дозволе и контроле претварају је у тихог сувласника сваког пословног подухвата – али без учешћа у ризику. Предузетник преузима тржишну неизвјесност, могућност губитка и личну одговорност, док држава свој дио обезбјеђује унапријед, сигурно и без изузетка.
Црногорска економија годишње генерише око осам милијарди еура бруто домаћег производа, од чега половину генерише потрошња буџета. То значи да од сваког еура који се „окрене“, педесет центи чини државну потрошњу. Предузетништво престаје да буде простор слободе и иновације прераста у тест издржљивости. Ако је држава неликвидна – неликвидан је и привредник. Ако не послујете са државом, тешко долазите до великих купаца. Тржиште постоји, али је сужено, условљено и хијерархијски организовано.
Међутим, кључни проблем није само у тежини пословања са државом, већ у готово потпуном одсуству жеље за успјехом кроз предузетништво. Друштво које не види предузетника као узор, већ као изузетак или сумњиву појаву, не може произвести озбиљну предузетничку културу.
Будућност, за разлику од новогодишњих честитки и друштвених илузија, остаје непредвидива и равнодушна према очекивањима. Умјерени оптимизам је могућ само ако се логика чекања замијени логиком планирања. Држава мора рационалније усклађивати политике и смањивати терет на оне који стварају, а истовремено појединци морају преузети одговорност за сопствене циљеве, знања и пословне одлуке. Будућност не награђује наду, већ структуру, не препознаје жеље, већ процесе.
Зато се и даље враћамо истим метафорама и истим илузијама. Дел Бој је вјеровао да ће се „сљедеће године“ све промијенити, а Чварков је био убијеђен да је систем крив што се ништа не мијења. Један је чекао велики преокрет, други стабилну стагнацију. Између те двије крајности налази се стварни живот – онај у којем се будућност не најављује, већ гради, и у којем се успјех не добија на чекању, већ кроз преузимање ризика, одговорности и рада.
Аутор је финансијски консултант
Извор: Дан
