Пише: Стефан Ђукић
Колико год пута да се понови, колико год пута да свједочимо истој појави — неке се лекције једноставно јако тешко примају. Можда „тешко“ није права ријеч. Права ријеч је, никако. У политичком животу Црне Горе, лекција која се најспорије (или никако не) усваја јесте она о принципијелности. А она не да је важна, она је суштинска. Она је кључна.
Већ данима се говори о релативизацији антифашизма и антифашистичког насљеђа у Црној Гори. Повод је говор митрополита Јоаникија током литургије у селу Разбој, на Лијевче пољу у Републици Српској — мјесту гдје се, крајем рата, одиграла битка између четничких јединица под командом Павла Ђуришића и усташких снага НДХ. О разлозима и обиму саме битке постоје опречна тумачења и то је нешто што ћемо оставити историчарима. Најразложније дјелује оно историчара Милана Радановића, који је види као касније увеличани инцидент, искоришћен у сврху националистичке ревизије. Јер, сукоби између четника и усташа били су ријеткост, а управо та ријеткост је овој бици и дала пропагандни потенцијал. Но, то није тема овог текста.
Митрополит Јоаникије је искористио литургију како би говорио о потреби да се идентификује свака жртва тих, сад већ давно прошлих, ратних сукоба. Осврнуо се и на положај Цркве за вријеме и након Другог свјетског рата, изнио своје виђење тадашњих дешавања у Црној Гори и широм Југославије. Међутим, оно што је привукло пажњу је дио посвећен четничким формацијама, с посебним акцентом на Павла Ђуришића, којег је митрополит назвао „великим јунаком“ и генерално говорио похвално о њему.
И ту, управо ту, лежи проблем. Након распада заједничке државе и идеолошког монопола партије која је њоме владала, несумњиво је да морамо поново разговарати о томе што су некад биле идеолошке “истине”. Излазак из црно-бијеле слике коју је обликовала државна пропаганда — оправдано или не — је неопходан. Ако би се тај процес водио искрено, на здравим основама дијалога, он би био љековит, како за друштво у цјелини, тако и за сваког појединачног актера, па и за саме институције. Штавише, неопходан је и за савремену љевицу, која мора поново да израсте из здравих темеља — лишених хипотека које је Савез комуниста наталожио током деценија власти.
Проблем је што се тај дијалог најчешће своди управо на „дијалог“. Када је ријеч о Другом свјетском рату, јасно је да историја није изгледала онако како су је описивали уџбеници ФНРЈ и СФРЈ, и то данас готово нико не спори. Зато, када говоримо о поновном погледу на тај период, логично је да се открију и злочини партизанских јединица, и њихови покушаји комуникације с окупатором. Логично је да се отворе теме о јамама, о “лијевим скретањима”, али и о људима који су се, из страха, хаоса или заблуде, нашли у колаборационистичким формацијама — не нужно зато што су били издајници, већ зато што рат уништава оријентире, а суди се пречесто без нијанси.
Око једне ствари бисмо, макар начелно, морали да се сложимо и да, надам се, једном искрено разговарамо: да је друштву потребно објективно суочавање с прошлошћу, суочавање са насљеђем државе настале из рата, суочавање лишено цинизма када говоримо о добрим странама, и лишено уљепшавања када говоримо о лошим. Међутим, митрополит Јоаникије није томе допринио. Напротив, направио је корак уназад, показујући да искрен дијалог подједнако опструирају и они који желе да очувају идиличну слику Југославије, и они који желе да историју изврну наглавачке.
Стефан Ђукић: Kапиталистички поглед на стварност је проблематичан
Једно је рећи да су многи људи ступили у четничке или друге формације вјерујући да раде исправно, и да нису сви били злочинци. Једно је рећи су многи невино страдали од партизанске руке а нешто потпуно друго да је Павле Ђуришић велики херој. У свјетлу обиља документације о злочинима његових јединица и његовој отвореној сарадњи с окупатором, то није ни корекција слике, ни откривање заборављених сложености — то је чиста релативизација. То је најгори облик ревизионизма – оног који не покушава да дође до уједначене истине скидајући копрену идеологије, већ да ту копрену замијени другом у којој су сада неки други „анђели“, „добри момци“, „апсолутни хероји“. А то, нипошто, не може бити добро.
Ипак, постоји још један аспект ове приче који је можда и важнији. Реакција на митрополитове ријечи је било, али ниједне од њих није дошла са адреса с којих би морале да дођу. Није било реакција од политичких чинилаца на највишим позицијама у држави. Истовремено, ако узмемо друштво у цјелини, добар дио грађана, заправо велика већина, је ово просто игнорисала. Како је то могуће? Да ли то значи да сви они дијеле митрополитове ставове? Тешко. Не вјерујем, штавише, прилично сам сигуран да се не ради о томе.
Да се вратим на причу о принципима. У социјалистичкој, па још и федеративној, Југославији постојала је једна јасно истакнута идеолошка “истина”, међутим, она је била принципијелна. Тај принцип, у овом случају, био је јасан — колаборација с окупатором била је злочин, колаборација са окупатором била је издаја. Тачка.
Није било важно да ли је сарадња била „мала“ или „велика“. Није било важно којој су вјери или нацији припадали. Није било важно да ли су били локална милиција или дио злокобног режима. Знало се – то је недопустиво, и свако ко је сарађивао с окупатором, био је — буквално или фигуративно — осуђен. Без обзира на све остало, ту је систем био принципијелан.
Данас, у Црној Гори, ништа од тога више не важи. Данас не постоји јасан принцип — постоји само идентитетска математика. Данас, у зависности са које стране се долази – политичке, националне, идеолошке – свако има свог колаборанта.
Историчари, активисти, политичари — не говоре исто о сваком сараднику окупатора. За једне је Осман Растодер „бранио своје“, па му се у Петњици поставља табла. За друге је Јусуф Чељај симбол отпора, па добија споменик у Гусињу, јер је и он “бранио своје”. За треће је Крсто Поповић „витешки дух Црне Горе“, па му се у Подгорици слика мурал. За четврте је онда и Павле Ђуришић „велики јунак“.
Докле год не постоји неко са правим ауторитетом ко ће о свим тим именима говорити истим језиком — без двоструких аршина — не можемо очекивати реакцију јавности. Јер без принципа, остаје само навијање.
Непринципијелност се препознаје лако. Релативизација — још лакше. Сви знају шта се дешава, зато сви ћуте. Јер знају да би, ако проговоре, морали бити досљедни. А нису. Неки реагују само када се помену четници. Други се из петних жила труде да Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија испадну „несхваћени“. И тако, у круг. Ако заиста желимо да градимо друштвени консензус, морамо почети од једног јединог правила: исти аршин за све. Антифашизам не може бити селективан. Антифашизам или јесте универзалан — или га нема.
И ту је заправо отворен простор оним поменутим високим државним функционерима. Зјапи неискоришћен. Рецимо, предсједник државе би морао да се принципијелно одреди према сваком облику колаборације. Без изузетака, без обзира на то чији је „јунак“ у питању. Само тада би његова иницијатива око рехабилитације заточеника Голог отока имала пуну моралну тежину.
Али то није могуће док год ћути. Док вага. Док процјењује шта смије, а шта нипошто не смије рећи. Јер они који релативизују — не вагају. Они не оклијевају. Они јасно кажу ко им је херој а ко издајник, не језиком чињеница, већ језиком навијања за свог колаборанта, језиком гдје злочин више није злочин, већ ствар идентитета.
Извор: 24Кроз
