Филм Софка
9. јануар, 2024.
Синан Гуџевић: Никола Никић
9. јануар, 2024.
Прикажи све

Стефан Ђукић: Kапиталистички поглед на стварност је проблематичан

Стефан Ђукић, (Фото: Вијести)

Писао сам мало и аутотерапеутски, јер имам проблем не с узалудном потрошњом времена, него претјераном оптимизацијом. И видим да у томе нисам усамљен – да морам, да морамо идеално потрошити своје вријеме, каже Ђукић

Стефан Ђукић, (Фото: Вијести)

„Партија пасијанса“ наслов је иза којег се крије нова књига Стефана Ђукића која је изашла недавно у издању београдске „Суматре“, а у којој су 52 текста која чекају на „отварање“. Иако Ђукића шира јавност препознаје као аналитичара актуелних збивања на јавној сцени, у овој књизи есеја, аутор се врло често враћа свом позиву – филозофији, обилатно се служећи њеним спознајним апаратима. Притом, не губећи из вида ни потребу за књижевним изразом и маниром, водећи читаоца кроз пређеле духовне, друштвене, политичке, личне, умјетничке, религиозне, смјештајући их као прави путописац, у конкретне просторе и вријеме. Поред филозофског сукуса, као и поред чињенице да Ђукић субјективно сагледава феномене, унутар оквира личне ауре, с књигом се лако повезује сваки читалац, без обзира на блискост с Ђукићевим ставовима. Јер, животни су, у пуном значењу ријечи.

Kроз књигу покушавате на филозофски начин одредити позицију човјека у савременом свијету. Истовремено, често чујемо да се људима данас штошта догађа јер филозофи немају значајну улогу, да недостаје њихов критички коректив. Kолико далеко се чује данас ријеч филозофа?

image

NASLOVNICA KNJIGE S. ĐUKIĆA -IK „SUMATRA“

Мислим да се не чује предалеко, али, мислим да је то одлука самих филозофа, и то није добра одлука. Али, то није нешто ново. Маркс, прије 150 година каже – „филозофија је посматрала, вријеме је да дјелује“, само га нико није чуо. Значи и Маркс је примијетио исти проблем и то не у оном платоновском смислу гдје су филозофи краљеви и тако даље, већ у смислу јаче друштвене дјелатности. Питао ме је познаник како бих дефинисао шта је филозоф. И то је занимљиво питање у смислу да ли је филозоф онај ко се бави филозофијом, онај ко и практикује филозофију, или и неки „лаик“ може бити филозоф. Мислим да је данас филозоф само онај ко се академски тиме бави, али, свако ко је студирао филозофију, она га је измијенила. Да не кажем као да уђете у неки култ. Дакле, свака ствар коју посматрате, чиме год да се бавите, што видим по мојим бившим колегама, увијек тражите неки дубљи смисао, и од тог трагања просто не можете побјећи. Самим тим, није то неко моје насиље, да кроз књигу морам да убацим Хегела или Хајдегера или Сартра, већ просто, једно оруђе мог размишљања које је ушло кроз образовање, којег се никад нећу ослободити, и што ме чини врло задовољним. Ипак, филозофија није нешто што је ограничено само за људе који се тиме баве или су то студирали.

Просто, филозофија не узима ствари здраво за готово, критички их посматра, чак и критичкије него људи из науке, и можда због те критике филозофи и не би могли много ствари да ураде, зато што би се заглавили у критици. Али, макар би могли да превазиђу, и то је био један од циљева у књизи, да нађем гдје смо све себи ставили обрасце, категорије, обавезе, а да оне стварно не постоје у свијету.

Филозофија није спас од тоталитаризма

Живимо у времену када су различити тоталитаризми и идеологије све гласнији. Системи и идеологије које не трпе критику, залажући се декларативно за успостављање реда и хармоније. Да ли је могуће превазићи једно такво стање, и то само у демократији?

– Филозофија није спас од тоталитарних режима, сјетимо се Ничеа, његовог учења које је било идеолошки основ национал-социјализма, или Хајдегера који је био члан Нацистичке партије и на врло високој позицији, а и данас неки филозофи некритички прихватају неке империјалне тенденције и ратоборне, ратно-хушкачке пароле, рецимо Хабермас, Бернхард, Леви. Филозофија нам није гаранција за било шта добро у том погледу, све зависи од филозофа и од човјека. Имамо с друге стране и појаве које су апсолутно другачије, које су прогресивне, слободарске. У погледу демократије често се узима то старо тумачење платоновско и аристотеловско, гдје се демократија сматра лошим системом, или, најбољим од свих лоших. Па се онда касније ту уклапа Черчилово – али бољи немамо. Мислим да то треба на једном личном нивоу схватити, односно временом у којем су они живјели и оно чему су присуствовали, и да се демократија често претварала у тиранију заведене већине, због чега је и критикована. Али, ни у ком случају не би били против неке врсте демократског друштва, када би могли да погледају и развој политичке мисли.

Једна од тема јесте, не само трошење свих ресурса, већ и трошење времена. Питање времена које увијек окупира човјека, нарочито у погледу његове ограничености у бесконачности. Можемо ли рећи да је данас то питање још израженије?

– Ја сам ту можда писао мало и аутотерапеутски, јер имам проблем с тим, не у виду узалудне потрошње времена, него претјеране оптимизације. И видим да у томе нисам усамљен – да морам, да морамо идеално потрошити своје вријеме. Навешћу баналан примјер. Ако одем на море, сам или са дјецом, с породицом, увијек исто размишљам колико сам „редова“ тамо-вамо испливао, јер, кад сам већ ту, `ајде да искористим нешто за своје здравље, умјесто да просто уживам у томе. Значи, чак и ту, гдје се ради о чистој разоноди и уживању, морам да рачунам колико сам тога мудро искористио. Нема више (старогрчке) доколице, из које долазе наравно и идеје. И зато се у једном тексту директно бавим тиме како смо дошли до тога да поштујемо само капиталистички манир испуњавања услова, испуњавања циљева, задатак – циљ, задатак – циљ, идемо тако, идемо тако, све док дођемо до пензије и онда шта ћемо, онда ћемо да живимо. Постоји можда нешто у људској природи што нас тјера да тако гледамо, а живот није такав. Наравно, и друштво у којем живимо, глобално, тјера нас да будемо вриједне радилице.

Kолико је то везано и с појавом потрошачког конзумеризма, чак духовног конзумеризма, нарочито видљивог на друштвеним медијима – мрежама?

– Сада имамо и ситуације везане за духовни конзумеризам, гдје се пита колико и да ли смо прочитали у овој години довољно књига, да ли смо погледали довољно филмова, гдје се неуспјехом сматра ако си прочитао 10 а не 30 књига, рецимо. И то је тај капиталистички поглед на стварност, и тај начин живота дефинитивно је проблем. Проблем са конзумеризмом је двојак. Имамо с једне стране жељу за неком новом ствари и онда радимо, онда дајемо сате нашег живота да бисмо добили ту неку ствар, а имамо и онај супротни, који није ништа мање лош, гдје радимо, радимо, радимо, и онда да бисмо се осјећали боље што смо потрошили то вријеме, кажемо сад ћу себи да приуштим нови капут или нови компјутер, тако да бисмо себе оправдали зашто смо радили то што смо радили.

Добро је освијестити потребу за категоризацијом

Причали сте, писали о потреби успостављања хармоније и реда. Да ли нам је зато потребно и неко разврставање у фиоке?

– Покушао сам кроз књигу и генерално када разговарам о тим темама да објасним да су категорије наше фикције, али да су нам оне потребне. Још је чини ми се Kант објаснио, да човјеков разум функционише у категоријама. Ми све категоризујемо по квалитету, квантитету, о свему што размишљамо, размишљамо кроз категорије. Зато сам ја размишљао о тим стварима на тај начин. Не могу да лажем па да кажем ја сам на вишем нивоу, ја сам освијешћени, ја сам Сидарта, ја знам боље. Не, ја сам исто као и свако други, али мислим да је добро бити свјестан тога, јер кад смо свјесни тога да категоризујемо, кад смо свјесни да тражимо ред у хаосу, онда нам је просто лакше кад нас обузме или кад наиђемо на нешто што се не може категорисати, да не одбацујемо то, да му не смањујемо вриједност тиме што ћемо га на силу убацити у фиоку, већ што ћемо га проживјети и примити у себе подједнако.

Бавите се и питањима идентитета, у најширем смислу. Чини ми се да је данас с тим скопчано и питање политичке коректности. Kолико смо се данас погубили с овим питањима, или у њима?

– Мислим да се клатно окренуло на другу страну, да се враћа у неку нормалну. Био је један дугачак период гдје се мислило да може да се каже шта год хоћете. Што би рекли Американци – I‘m telling it like it is, ја говорим како јесте, имам ја право да кажем. Но, чини се да је то служило више доминирању над неким другим групацијама, идентитетима и слично. Сад се окренуло клатно на другу страну – да не могу да кажем никако. Мислим да ће се то избалансирати и да ће то наћи своју праву мјеру. То је можда и мјесто гдје је мени Аристотел јако близак, гдје говори у својој етици да је врлина права мјера. Значи, врлина није ни превелика одважност, ни превелик кукавичлук, него је храброст негдје између, она није математички на средини, иако ми тежимо тим математичким срединама.

Идентитет ми је јако интересантан, јер сматрам да сви стално и трагамо за својим идентитетом, да смо јако ријетко начисто са тиме шта је наш идентитет, и да између осталог смо и зато били склони, а склони смо и даље, да будемо изманипулисани од оних који желе да нам продају неки идентитет. Наша је потреба, чежња да припадамо, нормална.

Можемо ли ми рећи да живимо најбоље што можемо?

– Стварно мислим да живимо најбоље што можемо, и да ништа наше вријеме није ни горе, ни боље од неког прошлог. Волим да цитирам Терија Прачета, из његовог романа „Покретне слике“, гдје каже да је човјеково трагање за смислом живота као да сте ушли у биоскоп петнаест минута послије почетка филма, покушавате да схватите шта се дешава, нико неће да вам каже, не знате на који сте филм ушли, и ви сада некако до краја покушате скапирати, и таман кад сте стигли до краја и схватили, крај. Такав је негдје и живот, као да смо упали, јер јесмо. Само упадамо у један момент и покушавамо да се снађемо са свиме што можемо и мислим да радимо сви најбоље што можемо.

Извор: dan.co.me

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *