Пише: Стефан Славковић
Роберт Смит ponovo oseća. Певач и текстописац легендарног британског бенда Кјур (The Cure) доспео је у колективни имагинаријум захваљујући размрљаном црвеном кармину и рашчупаној коси натопљеној лаком, појављивању у Сaut парку, одразима у Џokeru Хита Леџера, али се љубитељима бенда из предграђа Брајтона у подсвест урезао способношћу да емоције обландира у иронични тон иза којег ипак не стоји онај злогласни намиг који ће га као песника и музичара ослободити одговорности пред слушаоцем. Његов патос не наликује Морисијевом из омражених – Смит би рекао: никада и супарничких! – Смитсa, јер му мањка ароганције. Није упоредив ни с оним који је прославио Марка Смита, певача бенда The Fall и вероватно најбољег песника те генерације, јер не иде до кости; штавише, ретко задире у месо и најчешће обитава у сугестијама и сликама. Јединствен је и не увек савршено изражен. Загледан у себе и дубину, и поглед му, сасвим логично, понекад одлута, као на лошијим албумима из двехиљадитих. И, заиста, многи су се поклоници његовог бенда – а има их у свим супкултурним подгрупама, што сведочи о високом положају осећања у рецепцији музике, али и Кјурa у савременом музичком пантеону – дуго питали да ли Смит може поново да осећа. Може ли да понови себе најбољег, или, у његовом случају, најрањивијег.
Шеснаест година ишчекивани нови албум икона поп, goth, post pank, шугeјз… музике (Песме изгубљеног света, или Songs of a Lost World) дао је недвосмислено потврдан одговор. Смит није био овако титрав још од ремек-дела Disintegration из 1989. године. Тај албум ће увек звучати савремено не само због авангардне продукције, разливених мелодија које се тематски преплићу, ретко складне структуре, него и због суптилно исцртаног основног наратива сугерираног већ у наслову. Дезинтеграција, распадање – младости и младалачких успомена, надасак Смитовог тридесетог рођендана, пријатељства с клавијатуристом, пријатељем и тада окорелим алкохоличарем Лолом Толхерстом, душевног мира који је настрадао по беспућима светских турнеја. Смит се ту борио с меланхолијом, млађом сестром старијег брата, наиме, процеса губљења нечега што је деловало да ће увек бити ту. На новом албуму, Смит се не бори, већ се мири с губитком као свршеним чином. Музички нацрти песама су настајали уназад десетак година, али њихов главни композитор се, признао је, дуго плашио да нема шта да смислено поручи. Отуд и пауза. Међутим, најближи чланови његове породице су се у кратком периоду одселили на места с којих се не враћа – бар да је науци познато – и катастрофа се већ догодила. Ако је Disintegration о губљењу, осам „песама изгубљеног света“ је о губитку. Смитове речи како му је извођење нових нумера испрва била изазовно, али да је с временом добило обрисе психодрамске терапије, звуче логично и уверљиво.
И омот албума је сликовит. Црно-бела фотографија скулптуре Bagatela словеначког уметника Јанеза Пирната из 1975. делује као да је из прошлости, али и као да је настала јуче, само на површини удаљене планете. Све што имамо багателно је и с адекватним филтером може деловати древно, непознато, удаљено у времену или простору. Безбојно. Атмосфера је могла бити вампирска, непомична; ипак, одише миром у животним околностима које га онемогућују, али га немилосрдно захтевају. Неко млад би осетио депресију; шездесетпетогодишњи Смит осећа тугу и прихвата је.
https://www.youtube.com/watch?v=_aWDlaxvEZo
„Something wicked this way comes to steal away my brother’s life“, зазива он Шекспировог Макбета у нумери I can never say goodbye, готово шестоминутној елегији чије се клавијатуре по уводним минутима расипају као лишће на ветру, или пахуље; у њој, његов преминули брат чује оно што другима до ушију не допире, наиме, усамљено звоно чији се звук преноси преко таласа Ламанша. Ова песма, баш као и два сингла који су албум најавили (Alone, који отвара албум, и A Fragile Thing, у којима су љубав и живот једно те исто, дивне стварчице склоне пропадању) прате давно утабани образац Кјурoвих композиција: дуги увод у којем се успостављају и атмосфера и основне мелодијске теме које ће се хармонијски преплитати, потом смењивање строфе и рефрена које ће испоручити идејност иза саме нумере, и, у последњим секундама, реченица коју Смит остави да лебди у ваздуху, а која неретко коинцидира с насловом песме. У слабијим Кјурoвим итерацијама, овај маниризам знао је да заличи на аутопародију; на овом албуму, међутим, он постаје печат ауторске извесности.
Стално избегавање катаклизме
У средини албума угнеждене су две песме које је Смит уврстио на наговор супруге и љубави из средњошколских дана – Drone: Nodrone и Warsong – и које, у околностима опште лелујавости нуде нешто уземљеније аранжмане, или, народски речено, грув. И слушаоци се овде морају захвалити Мери Пул, јер те нумере, справљене по мустрама заосталим из периода Fascination Street и Burn, разбијају успостављену динамику и у црно-бело осећање света уносе неопходне нијансе којима је могуће обојити и међуљудске и геополитичке односе што зазивају армагедон. „But the answers that I have are not the answers that you want“, пева Смит у првој и подвлачи тренутак у којем неспоразум прерасте у подлогу за сукоб, који у другој добија формулацију: „I want your death, you want my life, we tell each other lies to hide the truth, and we hate ourselves for everything we do.“ У младости, рекао је Смит у једном интервјуу, учен је да су људи у начелу добри, с повременим деструктивним испадима. Сада, у старости, зна да је динамика супротна – историја односа је историја избегавања катаклизме, мале или велике.
Ко међу новим песмама буде тражио парњаке веселим хитовима Just Like Heaven или Why Can’t
I Be You, разочараће се; оптимизам и елан заљубљености остали су у прошлим световима, али то не значи – и ту можда треба тражити добронамерну иронију с почетка текста – да је Кјур музички огрезао у нихилизам и бледило присутно на албумима Pornography и Faith. Овај албум је леп. Уз Disintegration, можда би га најлакше било упоредити с остварењем The Head on the Door, осим што је разбашкарен. Мање језгровит и испуњен бас-бубњем који је пре четрдесет пуних година требало да публику позове на плес.
А управо бубањ чини окосницу великог финала албума, десетоминутне нумере Endsong која ће се у будућности сасвим извесно наћи на крају сваке поштене рекпитулације Кјурoвог стваралаштва. Тренутак када уводни, безмало трибални ритам постане стабилан бит, тренутак је у коме шеснаест година дуго обећање добија своје испуњење, пропраћено клавијатурама и дискретном гитарском темом. Ту је Кјур на свом терену и ту је Смит најоголенији. Загледан у крвави Месец, пита се шта ли се десило с дечаком који је био и светом који је сматрао за свој, како је остао у мраку, непоправљиво матор. „Left alone with nothing at the end of every song“, осврће се Смит на дотадашњи ток албума, али и целокупну каријеру која се испоставља као ипак неуспело бежање од усамљености. Шта се избегне до смрти, туђе и своје, смрт сустигне.
И можда баш у тим речима треба тражити простор оптимизма. Јер, оно што је Смитов животни пораз – а заправо, његов најдубљи увид – уједно је колективна животна победа: уметности као насушне потребе, стрпљиве Кјурoве публике, уметника над пролазношћу. Јер, и живот и смрт су вредни само ако неко о њима причају или певају. На Кјурoвом четрнаестом студијском албуму, Смит то ради убедљиво, као ретко када досад. И зато у њему могу уживати сви којима осећања нису баук, чак и ако њихови узроци нису бол, губитак и жал.
Извор: Радар
