Извор: Стефан Синановић
Ево Б. Мандић уобичајено поједностављено, сензационалистички, комунистичко-комесарски извитоперено, површно и без контекста чини „[…] ljubiteljima hrvatskih i srpskih kvislinga, jedno malo podsjećanje: da su zajedno, pod SS pratnjom, 13. aprila 1943. godine prenosili mošti svetaca i lijepo se družili na zemunskom mostu.”
1) Вјероватно мисли на ’42. и 2) о томе како су, истински великани, академик проф. Радослав Грујић, који је пронашао гроб Цара Душана у Светим Архангелима, а његове остатке штитио својим тијелом током априлског бомбардовања ’41; и Миодраг Грбић, један од највећих регионалних археолога свога времена, у условима окупације прошли голготу, били спремни да ризикују не само каријере, будућност и националну част него и своје животе да би, кад су чули да усташе по Фрушкој гори пљачкају и скрнаве манастире, отимају културне драгоцјености и духовно благо, нешто од тога сачували – наравно: ни слова.
Нити очекујемо јер Брано не зна, за њега су ови људи само „predstavnici srpske izdajničke vlasti” и није било паметно преговарати с тим јединим Њемцем који је имао некаквог разумијевања за народ, мајором Јоханом Рајсвицом, да се некако, из НДХ пандемонијума, извуку и допреме мошти Св. Кнеза Лазара, цара Уроша и Св. Стефана Штиљановића + толики камиони културног, фрушкогорског насљеђа.
Требало му је ваљда, у стилу Отписаних, динамитом дићи ауто у ваздух будућим комунистичким читанкама за радост или за тему, осамдесет и кусур година касније, Брану Мандићу и револуционарном друштванцету на неком семинару: тему и смијех, ay Carmela! Дакле, ко о подвизима ових невјероватних људи, првенствено из тадашњег Музеја кнеза Павла, али и о мајору Рајсвицу, који је неке људе спасио и из бањичког логора (између осталих и Александра Дерока) и који након рата није осуђен него се вратио предавању на минхенском универзитету, жели нешто да сазна нек чита Медаковићев „Ефемерис”. Што се Брана и његових симплификованих фантазмагорија тиче, ту је стање непоправљиво као и за, нажалост, штошта друго у Монтенегру.
Извор: Стефан Синановић, Фејсбук
