Пише: Стефан Симић
Нико као студенти до сада није успео да угрози Вучићев нарцизам. Он је свих ових година главна тема. И док је био опозиција, скакао је на све и свашта. Данашња опозиција је мало дете наспрам лудорија које је он радио. Притом, студенти нису један човек, него бескрајна маса младих људи, коју он не да не може да разуме, него не може ни да поднесе.
Малигног нарциса највише боли када га неко игнорише, а њега студенти не констатују. Прво је хтео да им глуми оца, држећи упозоравајуће говоре. Онда мајку, као брине о њима. После тога, строгог полицајца, како би кобрама могао да их разбаца за шест секунди.
Али њих је све више, а њега и његових све мање. Како да успостави ред у кући? Подваљивао је студентима лажне студенте. Причао им лажну причу о јефтиним становима, где би их увалио у кредите. Нашао је неколико студената, који нису рођени у Србији, да би их све прогласио страним плаћеницима.
Али ништа није успело. Малигни нарцис не може да их прихвати као такве, он мора да их руши, гази, прогања. Тражи им слабу тачку, па покушава да им убаци у њихове редове лажну опозицију. Не делује.
Александар Тутуш: Српски графити и бескућно право – Кад се војска на Косово врати
Како поново да скрене пажњу на себе, када су студенти и занимљивији, и лепши, и паметнији, и бољи људи? Како да их прихвати, сви су они за њега страна тела која не може да контролише. Да их је неколико, да их пребије или уцени, али их има много. Покушава да им убаци причу да се организују у партију, па да изађу на изборе, али њих то још увек не занима. Знају да је политика његов терен, а слобода њихов, ту им не може ништа.
И из дана у дан Вучић све више губи, у смислу да није главна тема. Све је до сада решио у неколико дана, па и Рибникар, и окренуо у своју корист. Сада, шта год да уради, окреће се против њега. Студенти су у делу јавности хероји, ослободиоци, наша лепа деца. Он их блати путем својих медија, али га бране све једни исти, који понављају фразе које и папагаји знају напамет, типа: „Сорошевци, страни плаћеници, издајници.“
Треба нешто јаче, боље, и осим силе му ништа не преостаје. А свестан је да би тиме још више људи окренуо против себе, иако би многе његове присталице биле задовољне. И тако се врти у круг.
Добио је на улицама децу коју није очекивао, која уместо да играју игрице, „дувају“ траву и спавају до 12х, она су му на улици. Не тамо неки грађани, не тамо неке партије, него деца, која су се појавила ниоткуда, и за коју нема решење. Свако зло које би применио на остале грађане када се побуне, овде не пролази. Студената је много. Не пролази милом, не пролази силом. Шта му остаје?
Да чека да се сами разједине и да се окрену против себе? Онда ће поново малигни нарцис бити задовољан, и поново ће бити главна тема, а не тамо нека деца, која му краду шоу. Али нарцис не може да чека. Чекање је смрт за његов его. Његова величина постоји само док је у центру пажње. Ако није тема, онда не постоји.
Зато покушава још нешто. Прво, покушава да их измори Нада се да ће се сами исцрпети, да ће их умор и разочарање распршити. Али студенти су упорни.
Затим, покушава да их увуче у блато, да их упрља. Оптужује их за насиље, за хаос, за рушење државе. Покушава да их претвори у оно што народ мрзи. Нада се да ће их то одбити од себе.
Али студенти остају чисти. Онда их покушава учинити небитнима. Нада се да ће, ако престане да прича о њима, и они нестати. Међутим, студенти су већ постали нешто велико, идеја. А идеје се не гасе тишином. И коначно, суочава се са сопственим ужасом – први пут у свом владању, он није најважнији. Први пут народ гледа у неког другог. Први пут његова прича пуца и не зна како да је састави.
А то нарцис не може да поднесе. Шта му остаје? Да удвостручи репресију и ризикује све? Или да пусти да све само прође и помири се са тиме да је поражен? Једно је сигурно – малигни нарцис тешко прихвата пораз и све ће да уради да на некоме врати. Само коме? Много их је.
Извор: Стефан Симић/ Фејсбук
