Утврђено је да записа о Љубишину крштењу, у Православној парохији будванској – нема! По досада утврђеноме – књиге рођених у наведеној Парохији воде се тек од – 1825 године, дакле, послије Љубишина рођења. Једини (рецимо:крунски) доказ о имену Љубишину – ако већ, како смо рекли, нема крштенице, јесте: запис о вјенчању. Пошто ће о овом запису бити ријечи и надаље – овдје ћемо навести само битан податак о младенцима: „Вјенчани …. Љубиша С т е ф а н (н.спац), син Митра са Ђеловича Софиом ….“.
………………………………………………………………………………
Тачност података потврђују и кумови на вјенчању:
“Вићенцо Лукша из Виса дацијер у Будву” и Деља Јоко „сакрестант восточне церкве Будванскиа”.
………………………………………………………………………………
Љубиша је – и то се мора истаћи, још за живота „допуштао“ да му „кумују“, и то: Стј.(епан), тако је потписао предговор (Читаоцима) за дубровачко издање (1875) – које се појавило : Шћепан..;
Тако се десило да је и покушај Љубишина сина Митра да оцу врати крштено име – остао без резултата! У „Гласу Црногорца“(бр. 49/1887) – објавио је „Позив на претплату – на списе свога оца Стефана – чије ће име у том облику – у огласу поновити још два пута: „…дјела покојног ми оца Стефана …“ и „…. у коме је бити објашњене све ријечи, које су ређе и непознатије изван Стефанова завичаја ….“.
………………………………………………………………………………
Софија – „удова Љубишина“- шаље познатим и значајним издавачима, браћи Јовановић из Панчева – рукопис „… покојног супруга Шћепана“ – ословљавајући га овом домаћом и породичном варијантом – но, часна Браћа Јовановић издају (1882) Љубишине Приповијести – са двије варијанте његова имена: Стјепан – у наслову и Стеван – у предговору.
………………………………………………………………………………
Од свих сачуваних потписа С. М. Љубише, налазимо 45 потписа са именом Стефан и то ћирилицом, 5 потписа Стефан латиницом, 4 потписа Стефано латиницом, 7 потписа Стеван ћирилицом, 39 с иницијалом С. (оба писма) и 9 с иницијалом Ст. (оба писма).
„Не/познати Љубиша“ – Иван Т. Калуђеровић
За тијем се појави Љубиша који је имао велик утицај на мене, као и на сав ондашњи нараштај. Његов кићени слог и избор необичнијех ријечи, његово навијање на народску и употреба вулгарнијех израза постадоше неоспорни угледи стила и језика. На примјер, кад у његовим причама нађох, да се мјесто обичног одрицања није тако, може казати није та то ту, то ме је заносило. Његови чести изрази “не лај”, “прекиде ми се пупак”, “изу ми се”, “масне на празне”, “не питај, ако си рађао”, “звек за мирис” итд., поведоше кола. Чак и то, што се он писао Шћепан Митров, навођаше многе сјеверне Далматинце да и они очево име предаду памћењу потомства тако ти добродушни Петар Николић, постаде Петар Ивов Николић. Имитатори Љубишини, немајући његов дар, угледаху се највећма на његове мане, те се управо надметаху, ко ће већма идиотизама нагомилати, ко ће се нејасније и јаче народски изражавати.
Докле сам био још на Исламу, Љубишини списи у цјелини учинише на мене силан утисак, али са неисказаним чуђењем открих и његово безобзирно плагијаторство. То се најбоље огледа у његовој првој приповијетци “Скочидјевојка”, у кој јој све, што је најзнатније и најљепше, преведена је из Манцонијевих “I promessi sposi.” Сама основа те приче узета је из тога чувеног романа талијанскога; читави дијалози, од ријечи до ријечи преписани су.
Симо Матавуљ “Биљешке једног писца”
Извор: simljubisa.tripod
