Ријечи чија употреба треба да буде резервисана за изразито ријетке ситуације, услијед употребе или злоупотребе од многих, полако остају без значења, без оштрице коју су имале, без момента ужаса. То се у овом добу дешава са терминима као што су фашизам, геноцид, екстремизам, све те ријечи са којима треба бити пажљив…
Одмор, морска пјена, вечери проведене на терасама кућа, станова или ресторана, шетње плажом и лагани оброци углавном су све оно на што помислимо, и ако смо срећни, оно што живимо током љетњих мјесеци. Некад се деси да сасвим лак љетњи дан постане истински тежак усљед неких ружних дешавања. Таква дешавања некад долазе у виду таблоидних измишљотина везаних за приморске дестинације, некад су стварне непријатности које људи доживљавају током својих путовања међу “бившим републикама”, али она најгора везана су за оно што можемо назвати “мјесецима мржње”.
Kада је отпочео нужан однос према ратним злочинима који су чињени на просторима бивше Југославије, прокламована је потреба за суочавањем, суочавањем које би довело до скидања терета који је истовремено индивидуалан и колективан. Нажалост, вријеме је показало да је сфера суочавања напуштена, те да је у поменутом простору остало само ексклузивно осуђивање друге стране. Тако смо дошли до тога да сваки покушај искорака ка “оном другом” буде експресно и жестоко санкционисан.
Првобитна, макар номинална сврха, помирење, тако је прерасла у сасвим нову – ровокопање. Ратни злочини престали су бити злочини по себи, злочини као лоша, ужасна појава, и постали дјела која су чинили припадници једног и другог табора. Вредносна тумачења су престала да буду уперена према самом чину, него су прерасла у релације према табору. Одједном није било битно какво је само дјело, битно је да ли дијелимо “табор” са починиоцем. Наша нужна самоодбрана, туђа зла дјела, на то се свело. Тако је остао само један напор, напор да се између “племена” ископају најдубљи ровови и да идеја помирења никад не заживи.
Ова тема је поготово актуелна у јулу и августу мјесецу, када су у фокусу јавности Сребреница и “Олуја”. Оно на шта се не обраћа пажња у навођењу броја жртава, квалификацијама ратних злочина, идентификовања директних и индиректних починилаца је утицај који је језик имао на све те злочине и како језички постављамо плодно тле за чињење звјерстава.
Прије пар мјесеци био сам у прилици да присуствујем једној лијепој трибини која је за тему имала да се разговара о “Дехуманизацији”. Наслов и ријеч “лијепо” баш не иду једно са другим, али у самом наслову и није суштина, она се налази у изведби. Умјесто панела на које смо навикли и у којима сједе двоје или троје дискутаната, добили смо круг столица у којем су сви једнаки, а уводничар само особа која ће прва говорити. Било је благотворно присуствовати догађају гдје људи из различитих сфера живота осјећају удобност и слободу да се изразе, гђе не присуствују само чланови политичких партија и невладиних организација, већ заиста разноврсни припадници једне заједнице, заједнице која обухвата све који су одлучили да ту дођу, а не само одабране појединце. Све супротно од насловне теме могло се осјетити у тој просторији. Уосталом, разговор је најбољи пут да дехуманизације буде што мање.
Kада говоримо о дехуманизацији, позивамо се на искуства рата и све што он носи. Говоримо о претварањима људи, индивидуа у колективе бригада и дивизија. Говоримо о претварању човјека у нашег и њиховог. Ипак, више од свега говоримо о ратним злочинима, о логорима, етничким чишћењима, убиствима цивила, старих, немоћних, дјеце, о прогонима, о свему што рат носи. Ако нешто дехуманизује човјека, онда је то овакво екстремно стање, стање у којем смо бројке, у којем су људско изгубили и тлачитељи и потлачени и у ком престаје било какав међусобан однос сем оног да неко гази а неко бива гажен. Посебно су нам позната трагична и ужасна искуства људи који су преживјели логоре и слична мјеста за мучење, за чупање сваке људскости.
Чак и људи који нису директно учествовали у најгорим понорима људске историје умјели су написати “како човјек да пише поезију након Аушвица” а у нашем језику памтимо други стих пјесме “Човек пева после рата” који каже “ја сам газио у крви до колена и немам више снова”. Kао да је сав губитак људскости, сва дехуманизација стала у тих пар ријечи.
Не можемо рећи да су нам ове ствари до сад биле непознате. Не можемо рећи да се ради о нечем новом. Оно што ме занима далеко више, што ме интригира, што је важно за наше ријечи, за наш однос са језиком и за нашу хуманост – како се до таквог момента долази. Kако правимо прелаз из човјештва према другоме у то да им одричемо људскост? Kако се догоде Аушвиц и Јасеновац, белгијски Kонго, масакри од Поља убијања до Ауто-путева смрти, зависно од локације на којој смо имали “прилику” да се обрачунамо са непријатељем?
Дехуманизација није процес који се дешава ниоткуда. Не почиње ни декретом нити одлуком. Она је управо, као што смо рекли, “процес”. Човјек је биће које функционише у категоријама, њега кроз живот воде дефиниције и извјесности које сам ствара према свијету који га окружује. Kолико год били свјесни да је свако дефинисање, да је свако категорисање, једно ограничавање свијета око нас, наша психа нам не дозвољава да од тога побјегнемо. Бачени смо у овај свијет и јако често осјећамо да у њему ништа није “наше”. Зато категоришемо, зато дефинишемо и кроз то категорисање и дефинисање осјећамо да нечему припадамо.
Одједном ствари нису хаотичне, свијет није ни у једној мјери стран и хладан, већ нам се чини да смо га разумјели. Свуда перципирамо хаос свијета, неухватљивост времена и простора у ком живимо и покушавамо да, кроз језик, направимо мало реда, мало смисла, нечега на шта се можемо ослонити. Наша потреба, наша људска жеља да се оријентишемо у свијету у ком ништа не видимо својим, може се веома опасно, злоупотријебити.
Наш рјечник, наш језик је тако наш слуга и пут да лакше живимо. Њиме објашњавамо и разумијемо, њиме се крећемо и њиме припадамо. Али као што је слуга, тако је и тиранин. Тиранство језика налази се на истом мјесту гдје стоји његово служење. Језиком себи објашњавамо свијет, али нису све дефиниције наше. Нисмо сами себи објаснили цио свијет и онда тако живјели, већ смо много тога, малтене све, покупили са стране. На нас утиче и наше образовање и наша искуства, и умјетничка дјела и медији, и комшилук, и кафане и пабови. Дефиниције и категорије се тако убиру са свих могућих страна, долазе до нас са жељених и нежељених адреса. Одједном, језик који нам служи, истовремено нам и намеће неке ствари као саморазумљиве, ођедном видимо одређену појаву као добру, а да не знамо зашто. Видимо неку другу као лошу, несвјесни откуд нам та “лошост”, гђе смо је пронашли.
Језик нам нажалост тако бива показатељ како се најлакше и најбрже до дехуманизације долази. У Аушвиц нису слали људе, него “Јевреје”, “Жидове”. У друге концентрационе логоре смјештали су друге под-људе, “Цигане”, “педере”, словенске под-расе. У грађанским ратовима вођеним на тлу бивше Југославије нису убијани и клани људи, већ “балије”, “усташе”, “четници”. У Kонгу нису Белгијанци упрегли људе, већ “црње”. Kо је искрено разговарао са људима који су били дио тих грозних ратова у које су бивши лидери Савеза комуниста Југославије повели скоро све наше бивше републике, може да чује људско свједочанство одласка у “нељудско”, људско и искрено оправдање одласка у дехуманизацију.
Нико од тих људи, а говорим само о онима који нису чинили злочине, јер друге и не познајем, не говори да је ишао у рат да пљачка, да убија, да коље, да мрзи. Нико од њих није мислио да у томе учествује из нечасних разлога. Они су отишли од куће и кренули, рецимо на Дубровник, да спасавају Југославију од десетина хиљада усташа (како је тада писало у дневном листу под контролом јединственог ДПС-а, Побједи). Они су ишли да чувају темеље наше славне револуције, да осигурају тековине АВНОЈ-а. Сви ми познајемо неког ко је учествовао у том грозном рату. А колико нас познаје неког ко је чинио злочине, ишао да украде фрижидер, ишао да чини зло? Очито је таквих било мање и ту се види лукавство језичке дехуманизације – како натјерати човјека добрих намјера, како га учинити средством језика те он, мислећи да чини добро, склизне у нечовјештво.
Дехуманизације су очигледне у стању рата, али рат не може донијети ништа ново, у њему нема ничег што претходно није чамило у мрачном углу сваког друштва. Рат је “појачало” музике коју заједница иначе свира. Дехуманизација је пођеднако присутна и када рата нема. Kада жена буде силована, они који то правдају и релативизију не говоре о жени, не говоре о људском бићу, говоре о “курви”, “глупачи”, о оној која је “сама тражила”, о оној која се “није бранила”. Такве одреднице иду до те мјере да многи злочини нису рјешавани јер “снаге реда и мира” просто нису жељеле да се суоче са могућношћу да је жртва силовања просто – жена. Истовремено, људи који се грозе на овај вид осуђивања жртве такође често не говоре о њој као индивидуи, већ јој такође придају нека својства, говоре да је силована нечија мајка, сестра, као да нас језик тјера у одреднице да би учинио људска бића стварним. Kао да не постојимо ако нисмо “нешто”.
Чувен је случај “Јоркширског Трбосјека”, масовног убице који је седамдесетих усмртио тринаест жена, а који дуго није ухваћен због полицијског немара. Сјеме тог немара налази се управо у језику, а плод је одбијање сваког доказа који “је водио” ка томе да жртве можда нису биле “жене лаког морала”. Мотивација за оваква језичка тиранства нису увијек у мржњи, већ су често из страха. Дехуманизујући жртве, било чега, вршимо дисоцијативну седацију своје душе. То је медицински термин који описује стање током ког је пацијент свјестан, дише, одговара на питања, али нема сјећања на процедуру коју је прошао након што се “пробуди”. Наше језичке “бравуре”, било да их сами иницирамо или да их језик намеће нама личе на ово.
Ако се силовање дешава само “женама ниског морала”, ако опљачкани бивају само “глупи”, ако гину само “лоши” или “јадни”, само они који су “на погрешном мјесту у погрешно вријеме”, тиме умирујемо себе, говоримо да се то не може десити нама или нама блиским особама. То се десило полицији Западног Јоркшира, то се дешава многима од нас. Боримо се против тога дођељујући улоге, негирајући личност било коме. Kао што жртве лишавамо људскости, чинимо то и злочинцима. Злочин увијек чини обијесна звијер, чудовиште у људском облику, поремећени психопата, биће које никако не можемо бити ми. Он или она су тако нешто потпуно страно нама, сасвим друга биолошка врста јер ми не можемо бити злочинци, ми не можемо ни красти ни убијати а поготово не клати и силовати, сем када то чинимо у коментарима на порталима и друштвеним мрежама, сем када сва могућа зла призивамо људима који имају неко мишљење различито од нашег.
Ово је други вид у којем се језиком боримо против хаоса, јер употребљавамо термине у којима правимо јасну дистинкцију између жртава и нас, гарантујући себи да нећемо патити јер не спадамо у исту категорију са онима који су били жртве. Исто тако правимо разлику између злочинаца и нас, осигуравајући језички нашу доброту, нашу ширину, нашу људскост прије свега. Људскост одричемо другом, био тај други жртва или насилник, како бисмо је афирмисали код себе, како бисмо умирили страх који нам сугерише да је све насумично, да се несретним сплетом околности можемо наћи у било којој ситуацији, да можемо узети било коју улогу, да, ријечима Џокера из најбоље епизоде Бетмена “Тхе Kиллинг Јоке”, “Само један лош дан је потребан да сведе најразумнијег човјека у потпуно лудило”. Језички покушавамо да се одбранимо од тога, сводећи управо друге на проста одређења, на жртве и зликовце. Нажалост, то само указује да зло које чинимо исувише често не долази у форми жестоке зле намјере или мржње. Не, зло долази из малих пакости узрокованих страхом, несигурношћу, неадресираним дрхтањем пред хаотичним свијетом.
Kада се језички постави таква подлога, изгледа да рефлексно одузимамо човјечност онога кога видимо као непријатеља. Првијенац јужноафричког режисера Нила Бломкампа, “Дистрикт 9”, кроз причу о ванземаљској раси нам веома убједљиво доказује како је апартхејд могућ. Људима у том филму је лако било терорисати и дискриминисати ванземаљску расу која је невољом завршила у Јоханезбургу јер су за њих они били “друго”, називајући их “козицама”. Довољно је не сматрати другог бићем, не сматрати га личношћу и лако ћемо га газити, терорисати, понижавати. Имали смо другачији покушај тога и овђе, у Црној Гори, у претходних пар година.
Цио један блок је припаднике друге стране називао “четницима и издајницима”, јер то онда нису неки обични људи који имају супротстављене ставове о којима треба разговарати, то су зликовци које треба обесправити. Та “страна” је овој првој одговарала да су “криминалци и нарко-дилери” (јер им је претходна дехуманизација – милогорци, изгубила употребну вриједност) чиме су исто тако имплицирали да се ради о непатвореном злу недостојном политичког дијалога.
Истовремено, поготово током “мјесеца мржње” свједочимо и другој, донекле супротној, појави језичког диктата који утиче на нас. Мислим под тим на семантичко засићење. Ради се о психолошкој појави која чини да претјерано понављање, претјерана употреба одређених термина чини да они изгубе своје значење. Поготово је ово истинито за ријечи које треба да нас ужасну, да нас шокирају. Такве ријечи, чија употреба треба да буде резервисана за изразито ријетке ситуације, услијед употребе или злоупотребе од стране многих, полако остају без значења, без оштрице коју су имале, без момента ужаса. То се у овом добу дешава са терминима као што су фашизам, геноцид, екстремизам, све те ријечи са којима треба бити пажљив.
Џабе нам је што знамо дефиниције термина, језик је жива ствар и његови психолошки утицаји на нас су свеобухватни и стални. У жељи да, краткорочно, осигурамо оне наше ровове и наше таборе, да дамо себи одређене праведничке ореоле, ми ефективно “трошимо” значења термина, ми обесмишљавамо оруђа која имамо да бисмо могли описати свијет и појаве у њему, поготово оне страшне. А ако их не можемо описати, тешко нам је да их појмимо и да их предуприједимо.
Тако нам језик пружа прилике да буде наш слуга, али и тиранин. Наша употреба, знање али и критички став нам дају могућности и ситуације да га употребљавамо на један или други начин. Начин на који ћемо посматрати своје окружење и људе око себе у доброј мјери долази из језика. На тај језик утичу сви, па и они који желе да дехуманизују. А та дехуманизација се врши полако, и то морам поновити, не врши се декретима него свјесном и организованом замјеном позитивног у негативни термин, све док свако од оних који су нам циљна група не почне човјека поред себе посматрати као злу категорију, умјесто као појединца.
Језик тако увијек пријети да нам буде тиранин, али може бити и онај који нам даје кантовске одредбе – поступај тако да човјечност у другом третираш као циљ, а не као средство.
Извор: Velike Priče //Foto: MidJourney prompt by Preokret
