Juče je gotovo započeto slavlje zbog formiranja nove-stare vlade u Crnoj Gori do čega uopšte i nije došlo. Sinoć su predstavnici stare parlamentarne većine postigli dogovor da nastave da pregovaraju, što su i preneli predsedniku Đukanoviću koji odlučuje o tome ko će biti mandatar nove vlade. Dakle, dogovora o formiranju nove vlade nije bilo.
U principu, time su predstavnici stare većine u ruke Mila Đukanovića stavili sve adute, on odlučuje da li će se pregovori o formiranju vlade dalje nastaviti ili će podneti Skupštini predlog o samoraspuštanju. Nazovimo stvari svojim imenom, u pitanju je ucena. Ko je vinovnik ucene? Ona partija čiji poslanici nisu stavili svoje potpise ispod dogovora o Miodragu Lekiću kao novom mandataru. Ta partija je URA Dritana Abazovića.
Milo Đukanović je tradicionalno izbegavao da stavi svoj potpis pod neustavnim ili otvoreno nedemokratskim odlukama, on preferira tako da postupa kroz posrednike, iza kulisa. Setimo se neustavnog zakona o odlaganju lokalnih izbora koji je usvojila parlamentarna većina URA-DPS, a koji je odbio da potpiše Milo Đukanović. Taj zakon je svejedno progurala većina URA-DPS, dakle uz dogovor Abazovića i Đukanovića, da bi ga kasnije ustavni sud i zvanično proglasio neustavnim (ali prekasno da ta odluka ima praktičnog efekta).
U skladu sa prošlim odlukama, bilo je manje verovatno očekivati da će Milo Đukanović doneti odluku da ne dozvoli dalji pregovarački (ucenjivački) proces u redovima stare većine, jer bi neprihvatanje Lekića za mandatara predstavljalo previše agresivan, gotovo uzurpatorski potez. Ipak, Milo Đukanović je u skladu sa ustavom mogao ovako da postupi.
Čak i odbijanje Lekića kao mandatara ne znači automatski nove izbore, jer Skupština sama treba da potvrdi predlog o skraćivanju svog mandata, to jest potrebna je većina od 41 poslanika za raspuštanje Skupštine. Dalje Crna Gora ulazi u ustavnu krizu jer nije jasno da li je u skladu sa ustavom da Skupština odbije da se samoraspusti i započne novi ciklus pregovora o formiranju vlade.
Aleksandar Đokić
