Јуче је готово започето славље због формирања нове-старе владе у Црној Гори до чега уопште и није дошло. Синоћ су представници старе парламентарне већине постигли договор да наставе да преговарају, што су и пренели председнику Ђукановићу који одлучује о томе ко ће бити мандатар нове владе. Дакле, договора о формирању нове владе није било.
У принципу, тиме су представници старе већине у руке Мила Ђукановића ставили све адуте, он одлучује да ли ће се преговори о формирању владе даље наставити или ће поднети Скупштини предлог о самораспуштању. Назовимо ствари својим именом, у питању је уцена. Ко је виновник уцене? Она партија чији посланици нису ставили своје потписе испод договора о Миодрагу Лекићу као новом мандатару. Та партија је УРА Дритана Абазовића.
Мило Ђукановић је традиционално избегавао да стави свој потпис под неуставним или отворено недемократским одлукама, он преферира тако да поступа кроз посреднике, иза кулиса. Сетимо се неуставног закона о одлагању локалних избора који је усвојила парламентарна већина УРА-ДПС, а који је одбио да потпише Мило Ђукановић. Тај закон је свеједно прогурала већина УРА-ДПС, дакле уз договор Абазовића и Ђукановића, да би га касније уставни суд и званично прогласио неуставним (али прекасно да та одлука има практичног ефекта).
У складу са прошлим одлукама, било је мање вероватно очекивати да ће Мило Ђукановић донети одлуку да не дозволи даљи преговарачки (уцењивачки) процес у редовима старе већине, јер би неприхватање Лекића за мандатара представљало превише агресиван, готово узурпаторски потез. Ипак, Мило Ђукановић је у складу са уставом могао овако да поступи.
Чак и одбијање Лекића као мандатара не значи аутоматски нове изборе, јер Скупштина сама треба да потврди предлог о скраћивању свог мандата, то јест потребна је већина од 41 посланика за распуштање Скупштине. Даље Црна Гора улази у уставну кризу јер није јасно да ли је у складу са уставом да Скупштина одбије да се самораспусти и започне нови циклус преговора о формирању владе.
Александар Ђокић
