Пише: Станко Црнобрња
Наишао сам на истраживање обављено у Румунији ове, 2024, године које је показало да Румуни као најпријатељскију земљу виде – Србију. То ме није изненадило. Још од мог првог, младалачког путовања у Румунију 1965. године носим сећање на топлину и пријатељство које су Румуни показивали према нама, тада Југословенима. То је био мој први сусрет са земљом комунистичког лагера која је, иако нама суседна, била заклоњена иза тешке, Гвоздене завесе. Било је то тик пре него што је на власт дошао Чаушеску. Својим знатижељним очима видео сам ту кристално јасну, а истовремено и благо језовиту дисциплину која је обавијала све око мене. У том под конац устројеном поретку приметио сам једну малу културолошку сличицу која ми је била сасвим нова и потпуно другачија од онога што је било код нас. У свакој па и најобичнијој кафани, а поготово у сваком ресторану шта год да се наручи од пића, келнер би аутоматски приносио кантицу леда на сталку и постављао је поред стола.
Та „култура леда” уз ресторански сто била је у суштој супротности са духом и карактером Румуна које сам добро упознао много година касније када сам, у Швајцарској, био професор на академији коју је основао и водио сјајни Александар Луј Тодоровић. Сваке године смо, уз студенте из целог света, имали бар два-три студента из Румуније.
Милош Лалатовић: Румунија, земља духовности, страдања и љепоте
Били су то медијски професионалци, неки већ и врло искусни али заједничко им је било то што су били отворени, искрени, честити, вредни, заинтересовани, поносни на своју земљу, људи са ставом. Један од студената Румуна открио ми је како, по њима, гласи мало шаљива али истинита дефиниција Румуна: „Румун није националност, Румун је професија.” То сам добро запамтио као подсетник за сусрете с многим „поносним националистима” на разним странама света који су врло често били спремни да свој понос продају као да се баве најстаријом професијом на свету. Штавише, ти Румуни које сам упознао деведесетих година у Швајцарској били су јасан одраз једног освешћеног и сложног народа коме је јавни интерес пречи од власти, моћи и новца.ž
То се показало као тачно у наредним деценијама румунске транзиције. Румуни су, управо свесни јавог интереса и добра, били спремни да у стотинама хиљада изађу на улице и противе се неправдама и отимању онога што треба да припада заједници. Године 2017. огромним протестима успели су да зауставе намераване експресне промене у кривичном закону. Нова власт хтела је да преко ноћи декриминализује све коруптивне радње у вредности мањој од 44.000 евра. Није прошло.
Упорни и правдољубиви
Румунски народ управо је ових дана зауставио отварање највећег рудника злата у Европи, који је у Румунији требало да отвори канадска компанија „Gabriel Resources”. Дозволу је добила још 2000. године, али отпор народа је био прејак. Канађани су тужили државу Румунију за скоро седам милијарди евра, али спор су изгубили пред међународном арбитражом. А то је само још једна од победа румунског народа, правдољубивог и упорног. Смењивали су корумпиране министре, на суд изводили председника владе, високе полицијске функционере, политичаре огрезле у криминалу, тражили правду и добијали је.
Недавно су се побунили против извлачења нафте из Црног мора, против пројекта „Neptun Deep”, који би, ако се покрене, Румунију учинио највећим произвођачем фосилних горива у Европи. Зашто су Румуни против овог мегапројекта? Зато што нарушава постављене европске стандарде у емисији угљен-диоксида и зато што озбиљно угрожава биљни и животињски свет у Црном мору.
Добро, и ко су онда ти Румуни који нас виде као најпријатељскији народ а који би по много чему нама могли да буду пример. Они су житељи хијерархијског друштва у коме се старији поштују а људи на одговорним позицијама уважавају. Старији људи сматрају се за мудрије јер поседују драгоцено животно искуство. Румуни очекују да онај који је најстарији у заједници или онај који је на највишој друштвеној функцију доноси одлуке које су у интересу целе заједнице. Румунија има тешку и дугу историју у којој је била окупирана од Аустроугарске, од Отоманског и Руског царства. Румуни су поносни што су успели да одрже своју постојбину током свих инвазија у прошлости. Врло су поносни и на своју аутентичну народну културу, на рурални живот и његову традицију утемељену у напорном раду и поштовању тла, поштовању земље.
Ми, њихови најближи суседи, можда и не знамо да је Румунија биогеографски најразноврснија земља у Европи. С високим снежним планинама, огромним шумама, виноградима, ораницама, бескрајним пољима сунцокрета, дугачком пешчаном морском обалом и фантастичном делтом Дунава, Румунија је, баш као што овај опис и говори, као створена за туризам. Прошле године посетило ју је 13 милиона странаца. Просечна плата у Румунији је око 1.600 евра, нешто мало већа него у Мађарској, а нешто мало мања него у Пољској и прилично већа него у Бугарској и Грчкој. Румунија има око 20 милиона становника и врло значајну дијаспору, а по величини је девета земља у Европи. Рекло би се да су Румуни прошли тежак и трновит пут: прво у стравичном комунистичком казамату, који је од Румуније створио Чаушеску, а потом у искушењима транзиције, где су ипак нашли своје место у Европи.
Замишљана будућност
Румунску културу данас свет познаје по изузетно занимљивим филмовима. Њихов нови талас у кинематографији започео је почетком 21. века. Одједном су се појавили необични и узбудљиви филмови које прожимају опори реализам, мрачни али интелигентан хумор, огољена и поједностављена естетика. Филмови румунског новог таласа баве се темама којима се истрајно бави и румунска јавност а то су: етички односи и ставови обичних људи који живе у ауторитативним друштвима, друштвене последице корупције, борба за појединачне, људске слободе. Године 2007. румунски филм „4 месеца, 3 недеље и 2 дана”, који је режирао Кристијан Мунђију, осваја Златну палму и награду Фипресци на Канском фестивалу.
Радња се дешава у последњим годинама Чаушесковог стравичног режима. Добро се сећам самог краја тог режима јер су потресне слике из Темишвара стизале до нас и одлазиле у свет захваљујући храброј екипи Телевизије Београд. Иако је другу половину 20. века и у Румунији и у Србији обележила владавина комунистичких режима, увек нам је било јасно да су Румуни прошли баш прави пакао. Али нажалост, ми нисмо схватили шта смо ми прошли и у чему смо ми били. И зашто су у нама не само Румуни већ и Кинези, Бугари, Мађари, Албанци, Чеси, Словаци, Руси и многи други видели будућност. Данас, сви они живе ту кроз нас некада замишљану будућност, мање или више успешно. Али ми никако да се снађемо, не само с оним што смо били већ и с оним што јесмо и шта хоћемо да будемо. Улоге су се, то смо једино успели да схватимо, преокренуле. Данас наш сусед, румунски народ, може да буде слика неке наше будућности. Бунтовне, узавреле, узбудљиве али и освешћене, оријентисане и јасно опредељене да пљачка, самовоља, угњетавање људи, уништавање јавног добра, свеопшта корупција не могу и не смеју да буду наш живот.
Извор: Политика Магазин
