Piše: Slobodan Orlović
Čini nam se da je sve pravno onomad, posle pogibije šesnaest ljudi na novosadskoj Železničkoj stanici, počelo sa javnim tužilaštvom. Valjano svršiti uviđaj, sprovesti istragu, podići optužnicu, dotle da su čak u jednom momentu tri tužilaštva sprovodila istragu: utvrđivala činjenice, ispitivala svedoke, saslušavala okrivljene. Ali, pravnosnažne (potvrđene) optužnice još uvek nema. U međuvremenu, tužilaštvo dela na novom zadatku postajući (pred)poslednjom odbranom ove vlasti od „obojenih revolucionara“ (kako ih šef države i svega drugog, izvedeno, nazva), okrenuvši se protiv studenata, učenika i običnih građana, kao napadača na ustavno uređenje. Ako se „bojadisanje“ po ulicama i na fakultetima nastavi a zaštita tužilačka pokaže nedelotvornom, vlasti ostaje da je zaštite i „ne daju“ samo još organi sile, prvoredno policija i možda nekakva „pomoćnica policijska“ (ima je u zakonu, a možda već i u životu). Da se, daleko bilo, ne dođe u tu poslednju fazu odbrane postojećeg, možda pripomognu izbori, koje plaćeni i obojeni (sic!) traže, a koje vođa nam države i naroda ne da pa ne da.
Već veoma dugi protesti u našoj zemlji (Miloš „Kodža“ je već posle predvorja Miletine bune dao „konštituciju“, Prvi srpski ustav), stvorili su nervozu i nespokojstvo vlastima koje na njih sve više gledaju kao na umišljajne napade na ustavno uređenje. I tu je opet na sceni tužilaštvo koje „zaverenike“ goni, predlaže pritvaranje, sprovodi istragu a bogami i podiže optužnice (optužne predloge). Oni, po tužilaštvu, a i vlast isto to smatra, hoće nasilno da promene ustavno uređenje i da svrgnu najviše državne organe (čl. 308 KZ), pripremajući se za to (čl. 320 KZ) i pozivajući i druge na golo nasilje (čl. 309 KZ). I sve to biva u globalno već prepoznatim mirnim antivladinim protestima. Pa koja su to sredstva, oruđa i oružja, nabavljena ne bi li se pobedila najveća, državna sila?! Nema ih, niti ima namere za tako čime, niti pomoći iz inostranstva (teži oblik), niti ideje kako nasilno promeniti Ustav ili prisilno smeniti ministre, poslanike, vrhovne sudije pa čak i šefa države.
Ali, konkretna stvar je u drugome – putem tužilaštva zaplašiti i preventivno odvratiti masu, a institucionalno pritiskati, pritvaranjem i suđenjem, pojedince za krivična dela koja se i ne mogu dokazati jer prosto ne postoje – ne bi li mirna buna utihnula. Bar do EXPO-a ili neke druge zgode, prvog krampa jadarita, recimo. A suštinska stvar svega ovoga ostaje ista, decenija sad će – skrenuti pažnju sa kršenja ustava predsednikovog (u ustavnom pravu to je „veleizdaja“) koji samovoljno upravlja ministrima, poslanicima, ustavnim i drugim sudijama i tužiocima, strankom i članovima, tunelima i mostovima (ne i onom nadstrešnicom), prugama i putevima, ne hajući za načelo podele vlasti i Ustav koji ga iznedri. Sve to sa svetskom podrškom evroatlantista, Kine i bratske nam Rusije. Mašala, nema druge, ovo je studentsko-narodna pobuna i protiv njih.
