Пише: Станко Црнобрња
Државе јасно виде како губе „суверенитет над наративом”. Страни утицаји, теорије завере и организовани ботови у стању су да поколебају јавно мњење брже и ефикасније него што државе могу да реагују. Губе контролу над оним „о чему се прича”.
Као много пута у историји, елите у Европи захваћене су паничним страхом. То није страх који је Маркс објаснио првом реченицом Комунистичког манифеста, која гласи: „Баук кружи Европом – баук комунизма.” Оно што видимо није само борба за безбедност или економску контролу, већ је то егзистенцијална борба за контролу над наративом. А то значи – борба да се задржи моћ, а тиме и релевантност у 21. веку. Зашто је та борба толико тврда и безосећајна до мере да је спремна да угрози опстанак сопствених, древних, културом пребогатих народа? Одговор се састоји од више елемената. Прво, у последњих 30 година дошло је до краха монопола на информацију.
Традиционални центри моћи – држава, мејнстрим медији, академске и културне институције – деценијама, ако не и вековима, имали су монопол или доминантну улогу у постављању друштвеног наратива. Они су били „чувари” јавне расправе, „капије” кроз које је информација морала да прође. Овај систем елитама је омогућавао контролу над темпом јер се вест могла проверити, сместити у жељени контекст и објавити у контролисаном циклусу (дневне новине, вечерњи дневник), али омогућавао је и контролу над оквиром који је одређивао како ће се о нечему говорити, који аспекти су важни. Уз то, постојала је централизована „одговорност” – јасна адреса за приговор или тужбу (уредништво, регулаторно тело). Долазак децентрализованог интернета, а посебно друштвених мрежа, смрскао је овај монопол. Сада свако са паметним телефоном може да заобиђе све те традиционалне капије и директно комуницира са милионима. Ово је демократизација информација, али и њихова анархизација. А анархија је, за елиту, увек била значајно већи баук од комунизма.
Хијерархијски и мрежни модел
Код традиционалних центара моћи, губитак овог монопола изазива дубок системски страх. Државе јасно виде како губе „суверенитет над наративом”. Страни утицаји, теорије завере и организовани ботови у стању су да поколебају јавно мњење брже и ефикасније него што државе могу да реагују. Губе контролу над оним „о чему се прича”. Мејнстрим медији губе статус „арбитра истине” или чак главног извора информација. Њихов ауторитет се не оспорава директно, већ се занемарује. Они постају само још један глас у маси, а често и мање занимљив од сензационалистичких профила на друштвеним мрежама. Уопште, све устројене хијерархије засноване на контроли информација (политичке партије, верске институције, академске организације) суочавају се са изазовом који им долази „одоздо”. Стога, драконски закони које доноси ЕУ могу се посматрати не само као техничка регулација већ као покушај да се успостави нови, регулисани монопол над наративом. Или барем да се у неком облику врати централизована контрола. Тражење увида у алгоритме је покушај да се разуме и евентуално „усмери” механизам који је преузео улогу главног уредника читавог друштва. Захтев за уклањање „штетног садржаја” је покушај да се поново поставе границе прихватљивог дискурса, али овог пута не путем уредничке политике, већ путем закона и казни. Криминализација појединачних корисника у овом контексту може се протумачити као порука: „Постоје нова правила, а ако их не поштујеш, сносићеш последице. За дискурс више не важе твоји анархични услови, већ наши, регулисани.”
Ова грчевита борба не води се само између „слободе” и „цензуре”. Води се и између два модела управљања друштвеном комуникацијом. Један је стари, хијерархијски модел, централизован, спор, са јасним капијама и ауторитетима. А други је нови, мрежни модел, децентрализован, брз, хаотичан, са алгоритамским „чуварима” који врло често не вреднују истину, већ ангажман. Традиционални центри моћи, огорчени губитком контроле, покушавају да ставе мрежни модел у оквире хијерархијског. Они желе да „цивилизују” дигитални простор на начин који њима одговора – што значи вратити се на систем где они одређују правила игре. Оно што се често представља као борба против дезинформација или као заштита корисника, поготово деце, у својој суштини јесте реакција система који се осећа угроженим у самом темељу своје моћи – у контроли над причом која обликује друштво. Та реакција је из све снаге усмерена на „одбрану од непријатеља”, не на проактивно ширење поља делатности и комуникације за све, укључујући и нове актере, као што су то нови нараштаји или вештачка интелигенција. Како каже народ: „У страху су велике очи”, а та мудрост савршено описује стање ума европских владара. Оних који су концентрисани у Бриселу, где су оформили, како је то народ некада говорио, масивни „центар (од народа) отуђене моћи”. Да, сва централна питања данашњице јесу офанзивно усмерена ка „одбрани”, а не ка „изградњи”. Речник који доминира је речник сукоба: борба против дезинформација, рат против тероризма, одбрана од алгоритама, заштита од страног утицаја, цензура штетног садржаја.
Овај опсесивни фокус на „непријатеља”, ма колико он био (не)стваран, производи неколико кобних последица. Прво, систем постаје параноидан. Уместо да отвори прозоре, он их затвара и закључава. Уместо да истражује како да искористи нове технологије за проширење дијалога (као што су вештачка интелигенција и дигиталне комуникације), он их третира као претње које треба обуздати. То је менталитет тврђаве, а не агоре (трга) – места размене. Друго, долази до убрзаног губитка поверења и ауторитета. Када се нешто непрестано „брани”, јавност то престаје да види као храбру одбрану вредности и почиње да види као показивање слабости. Стално наглашавање претњи подрива поверење у способност система да управља и води. Људи постају преплашени или, што је горе, равнодушни. Али права трагедија лежи у ономе што се не догађа. Док се сва енергија улаже у одбрану од нових актера, губи се непроцењива прилика да се ти исти актери укључе и искористе за проширење људских могућности. Када се побуњени народ, свуда у Европи, не види као снага која жели боље, праведније друштво, већ се види као затуцана маса коју подстичу „непријатељи демократије”, најчешће из иностранства, онда је на делу страх.
Излаз је у проширењу видика
Страх је увек лош саветник. Реаговање, а поготово вођење политике из страха, или изазивањем страха, увек производи ограничене, дефанзивне и често контрапродуктивне последице. Пут напред није у јачању зидина тврђаве, већ у храбрости да се изађе на отворено поље и гради нешто ново. То захтева промену фокуса – са контролисања наратива на подстицање квалитетног дијалога; са забране онога што се проглашава за штетно на подршку ономе што је корисно; са страха од нових актера на креативно ангажовање са њима. Страхови о којима овде говоримо могу се, у значајној мери и уз локалне „варијанте”, препознати и у нашим друштвеним околностима. Замка страха од новог и способнијег и код нас је врло присутна и производи много лоше енергије. Логично је да излаз из ове замке није у затварању, већ у проширењу видика. Излаз је у томе да се престане са сагледавањем сваке нове појаве кроз призму претње. Тек тада друштво може да почне нормално да се гради уместо да се непрестано брани од сенки које елите, европске али и наше, упорно саме стварају.
Извор: Политика Онлајн
