Nikola Jokić je postao šampion NBA lige. Povučeni individualac tamo gde se sve svojata i kolektivizuje. Najbolji timski igrač u svetu u kom vlada individualizam
Piše: UROŠ JOVIČIĆ / velikeprice.com
Tokom prenosa All-star utakmice 1996. godine, komentatori u Sjedinjenim Američkim Državama započeli su raspravu, koja danas savršeno oslikava tadašnju geopolitičko-košarkašku mapu sveta. Jedan od komentatora postavio je pitanje da li bi tadašnji sophomore Dalas Maveriksa Džejson Kid, uprkos svojim šuterskim nedostacima na početku NBA karijere, mogao da postane deo „Drim tima“. Legendarni komentator Stiv Džons u jednom trenutku se nasmejao i rekao: „Čoveče, naš tim pobeđuje sve protivnike 40 i kusur razlike, zar bi stvarno Kidovi šuterski nedostaci mogli da predstavljaju problem?“
Sastav tima? Individualne karakteristike igrača? Taktika? Pravila po kojima se igra? Ništa to nije bilo važno jer je devedesetih američka košarkaška reprezentacija mlela sve pred sobom. Jedan od najvoljenijih timova u istoriji američkog sporta i loptanja uopšte, bio je sve ono što su Sjedinjene Države od sebe želele – skup maestralnih individualaca koji jedan drugom ne smetaju i to na kraju rezultira pobedama.
Ipak, iznad tog ideala bio je još samo jedan važniji za američko društvo – da će najveći uspeh biti da u onome što je „čista američka stvar“ više ne budu najbolji Amerikanci, već da u tom procesu „amerikanizacije“ njihove standarde života i njihove ideale prihvati čitav svet.
Tako otprilike danas zvuče narativi o NBA ligi i idealima koji su veštinama Dejvida Šterna i Adama Silvera ostvareni, između ostalih i kroz karijeru Nikole Jokića. Srpski košarkaš, stavio je tačku na „i“. Posle dve MVP nagrade, osvojio je šampionsku titulu i zavredeo zvanje MVP-a velikog finala NBA lige, u sezoni koja će ostati zabeležena kao jedno od najboljih individualnih košarkaških izdanja od kada je ova igra izmišljena. I to će u narednim nedeljama i mesecima – a tako je već nekoliko sezona – biti predstavljeno kao ostvarenje „američkog sna“.
Iako je Jokić u suštini svog (košarkaškog) bića, sve suprotno onome čemu je NBA liga težila i sve suprotno od onoga kako NBA ligu vide evropski ljubitelji košarke. Jokić je svojom pojavom, svojim ponašanjem i svojim igrama, uzdrmao temelje svih predstava o NBA ligi i redefinisao njenu budućnost.
A sve je počelo istom greškom koju su napravila najmanje 24 čoveka…
Taco Bell Boy
Toliko je generalnih menadžera biralo igrače na NBA draftu 2014. godine pre nego što je izabran Nikola Jokić i toliko ih je, iz ove perspektive, napravilo grešku. Ako se GM-ovima koji su propustili da draftuju Luku Dončića to stavlja na teret kao najveća životna greška, šta reći za ljude koji su dozvolili da budući dvostruki MVP lige i apsolutni lider NBA šampiona, bude izabran sa pozicije 41? I to tokom, sada već čuvene, reklame za Taco Bell.
Pa ništa, jer to gledajući iz tadašnjeg konteksta, nikako nije mogla biti greška.
Na tom draftu sa prve pozicije je izabran doskorašnji NBA šampion Endrju Vigins, sa druge Džabari Parker, sa treće veliki Jokićev rival Džoel Embid, sa četvrte današnji Jokićev saigrač Eron Gordon, a sa pete današnja Partizanova vedeta Dante Egzum.
Ako se vratimo još pet godina unazad, imena prvih izbora drafta su redom: Entoni Benet, Entoni Dejvis, Kajri Irving, Džon Vol, Blejk Grifin. Najmanji zajednički sadržalac svih spomenutih igrača u ovom pasusu jeste fizička dominacija na svojim pozicijama. Sirova snaga, eksplozivnost, brzina, svi oni atributi čije niti bismo mogli da povučemo sve do prvog izbora drafta 2003. godine i Lebrona Džejmsa, koji je svojom pojavom promenio shvatanje čitave lige o tome šta joj je zapravo potrebno.
Takvi momci bili su savršeni prototipi onoga što je NBA želela. Savršene individualce. Momke koji izgledaju kao da su ih vajali renesansni umetnici, koji prate poslednju modu, poznaju bonton i znaju ponešto o tome kako pametno uložiti novac. Vreme loših momaka i arhineprijateljstava je prošlo, NBA liga je želela tipove koji će prodati njen proizvod i „američki san“ kao njegov uzrok i njegovu posledicu.
Zato je sasvim logično bilo da nekog debeljka iz nekog tamo Sombora, momčinu koja ima osećaj za košarku, ali ima ruke kao baka koja gde god se čukne nosi podlive i posekotine danima, biraju onda kad i Adam Silver uzme puš pauzu.
Samo, nije logično da se kako godine budu prolazile, oko tog njihovog 41. izbora, oko tog „debeljka“, na šta će prečesto biti sveden, kreira priča kao da je osmo svetsko čudo. Kako je vreme prolazilo i kako je postajalo sve jasnije kakav se dragulj krije iza tih izranjavanih mišica, tako su sve vokalniji postajali kvazi-stručnjaci i sve glasnije njihove teorije o tome kako je Jokić napravio nemoguću transformaciju i došao do nivoa na kom je danas.
Jeste, ali ta transformacija nije bila samo lična. Jokić je paralelno transformisao čitavu NBA ligu.
„Ja sam imao drugačije snove“
Da smo svaki put u teglu stavili pet dinara kada smo čuli da je Jokić voleo da pojede dva bureka i popije dva litra koka-kole za doručak, ili kada nam je algoritam izbacivao „smiješne“ šerove Jokićevih klinačkih Fejsbuk statusa, do sada bismo skupili dovoljno para da čitava redakcija poslednju utakmicu finalne serije Denver Nagetsa i Majami Hita prati iz VIP lože.
Od naporne i toliko puta ispričane priče o Nikolinim lošim navikama u detinjstvu, o tome da nije voleo da radi domaći i da nije imao nijednu majicu na kojoj mu se ne ocrtava stomak, češće smo poslednjih godina mogli da čujemo samo izjave – „znao sam ja, gledao sam ga kako igra kao klinac“.
Nisu znali. Zapravo, samo su retki govorili o Jokiću pre nego što je došao u Megu, na nagovor Miška Ražnatovića i u šake Dejana Milojevića. Jedan od tih retkih bio je Mirko Pavlović, direktor KK Crvena zvezda, bilo je još nekoliko skauta koji su u kafanskim pričama govorili da ima taj jedan klinac u Somboru, ali ništa više od toga. A onda je Miško Ražnatović iz nedelje u nedelju u novinama gledao brojke pored prezimena Jokić i odlučio da ga pogleda. A kada ga je pogledao odlučio je da rizikuje.
Urbana legenda kaže da je na prvom fizičkom testiranju u Megi Jokić uradio devet sklekova.
“Mnogo puta sam čuo – pogledaj ga kakav je. Ljudi su aludirali na njegovo telo, na njegove fizičke sposobnosti. Jesam ga ja sve vreme posmatrao, ali ne kako su drugi mislili. Znao sam da gledam nešto posebno“, otkrio je za ESPN Dejan Milojević. Ipak, današnji saradnik Stiva Kera u stručnom štabu Golden Stejta, nije bio toliko pretenciozan da izjavi da je „znao“ šta čeka Jokića u budućnosti. Ipak, prepoznao je da bi mogla da bude svetla.
“Zadam mu nešto, pokažem neke trikove i on posle nekoliko nedelja to uradi mnogo bolje od mene”, prisetio se Milojević. Razvoj mladog igrača nikada nije lak, ali je “srpski Barkli” znao da je potrebno poverenje.
“Mnogo toga sam morao da progutam kada je bio jako mlad. Pravio je greške, pokušavao te svoje ludačke pasove i dovodio me do ludila. Međutim, njegova jedina želja je bila da saigrače učini boljim, a među NBA superstarovima nema puno takvih igrača. Zato nisam želeo da ga sputavam, pustio sam ga da se igra i isplatilo se“.
U jednom od retkih otvorenih razgovora za medije i sam je Jokić priznao da o NBA ligi nije ni razmišljao.
„Ja sam imao drugačije snove. Razmišljao sam o Evroligi jer je to bilo takmičenje gde sam mogao sebe da zamislim, mnogo realnije od odlaska u NBA. Zamišljao sam da igram u nekom od velikih klubova u svojoj zemlji i da igram u najjačoj evropskoj ligi. A onda je stigao poziv Denvera“, objasnio je Jokić.
U intervjuu koji je Miško Ražnatović dao za magazin Nedeljnik, otkrio je kako je Jokić, zajedno sa najbližim članovima svoje porodice, donosio odluke o svojoj karijeri. Ražnatović je objasnio da su na njegov način razmišljanja najviše uticala njegova braća, a naročito stariji brat Strahinja sa kojim je Nikola i živeo. Jokićev menadžer nazvao je njegovu porodicu „jakom, stabilnom i toplom“.
Tako Nikola nije završio u Barseloni, koja je bila ozbiljno zainteresovana i čiji su skauti gledali finale Kupa Radivoja Koraća između Mege i Crvene zvezde, već u Sjedinjenim Američkim Državama.
Odluka da izađe na draft, bila je dobra, ali je Jokićevu budućnost determinisao niz odluka koje je donela jedna druga porodica – Nuggets family.
Šta su želeli Nagetsi?
Početak je bio spor.
U svojoj prvoj sezoni u dresu Nagetsa, Jokić je odigrao 80 utakmica, od čega je 55 startovao u prvoj petorci. Više startova u prvoj petorci od njega su imali Geri Heris, Emanuel Mudiaj i Kenet Farid, dok je Danilo Galinari imao 53 starta u prvoj petorci, ali od 53 ukupno odigrane utakmice. Ipak, Jokić je u toj sezoni bio tek na devetom mestu u ekipi po broju uzetih šuteva i na šestom mestu po broju podeljenih asistencija po meču (2,4 asistencije u sezoni 2015/16).
U razgovorima sa Majkom Singerom, novinarom Denver Posta koji je u tu redakciju prešao paralelno sa Jokićevim dolaskom u Kolorado, više puta smo čuli da je početna ideja stručnog štaba Nagetsa bila da pokušaju da od Jokića i Nurkića naprave „twin towers“. Singer nam je potvrdio i da je pitanje kako bi se Jokićev status u Denveru razvijao da Nurkić nije imao probleme sa povredama.
Situacija se već u drugoj sezoni značajno promenila, Jokić je počeo u prvoj petorci veći procenat utakmica, a uzimao je 11,7 šuteva iz igre, po čemu je bio u ravni sa većinom najvažnijih igrača tog tima Nagetsa. Brojke samo oslikavaju činjenicu da je Jokić dobijao sve više slobode, a to je bio neophodan preduslov da pokaže od čega je satkan. Na to je navikao pod Milojevićevim vođstvom.
„Kada je otišao u NBA toliko puta sam čuo priču o tome da kad Joka skoči ispod njega ne mogu da se provuku ni novine. Ljudi su uvek zanemarivali jednu stvar – čovek koji je sa obe noge na zemlji ima stabilnost i sposobnost da mnogo bolje distribuira loptu“, objasnio mi je Milojević kada je Jokić osvojio prvu MVP nagradu.
Ta stabilnost, iz koje dolaze i sloboda i atraktivnost, biće ključni faktor u razvoju Jokića i Nagetsa, pojedinačno i zajedno, u sezonama koje će uslediti. U toj simbiozi ponekad suviše konvencionalnih odluka front officea, ponekad prenaglašenih reakcija stručnog štaba ili najveće zvezde tima, u saglasju individualnog i timskog razvoja, kreirani su preduslovi da se dogodi ovakva sezona.
I kreiran je monstrum. Džoker.
“Ničim me nije iznenadio”, rekao je Lebron Džejms nakon „metle“ koju su njegovi Lejkersi doživeli u finalu Zapada od Nagetsa ove sezone. “Jednostavno, znam koliko je Džoker sjajan. Postoje određeni igrači u ovoj ligi koji igraju na određeni način na koji i sam volim da igram i on je jedan od njih. To su igrači koji čine da si protiv njih uvek izvan ravnoteže zbog sposobnosti da na terenu uradi bilo šta, ali pre svega da svoje saigrače učini boljim. On vidi akcije mnogo pre nego što se dogode. Ne postoji puno igrača koji to mogu na tako visokom nivou. Znaš da igraš protiv monstruma čim prođe sudijsko podbacivanje. Svi će pričati o njegovim brojkama, ali se zanemaruje taj aspekt njegove igre. Možda se o tome ne priča dovoljno jer drugi ljudi to ne razumeju. Ja znam, ja razumem. Zato i tvrdim da je poseban“.
Kada ovako nešto, skidajući kapu sa glave, o vama ispali jedan od verovatno trojice ili petorice najboljih igrača svih vremena (neki ćemo ove brojeve po slobodnom uverenju pisati i binarno), onda se postavlja pitanje šta je ono što Jokića kao igrača čini posebnim.
Odgovor nije komplikovan – sve.
Trapavi „ubica“ i kolektiv
Kada je dobio prvu MVP nagradu Toni Lazarušić i ja u „četiri ruke“ pisali smo o tome zašto je poseban i šta sve na terenu može da uradi. Tako je ostalo zapisano, a Jokić je to iz noći u noć potvrđivao, da Džoker može da bude šta god poželi, kao u remiju.
Može da bude plejmejker, jer prevodi loptu, igra pikenrol; može da bude bek šuter jer se za njega prave takve akcije sa uzastopnim blokovima; može da bude krilo jer se takve akcije (kopije Durentovih) često koriste; može da bude “streč” četvorka i šutira za tri poena; a može da bude i ono što jeste – petica, najbolja u ligi.
Kako je to nedavno rekao Džej Džej Redik, verovatno najbolji analitičar i najpametniji tip među „stručnim konsultantima“ po američkim televizijama – znamo šta je najjače košarkaško oružje u poslednjih deset godina, to je Jokić sa niskog posta.
Lopte koje on baca ka košu, kako ih sam zove „pogačice“, a komentatori ih nazivaju i „mandarinama“, demotivišu protivnike i dižu publiku na noge, jer su kao i on sam – obični, jednostavni i učinkoviti.
Ljudima je posebnu pažnju privuklo to što toliki čovek ima takav, filigrantski osećaj za dodavanje. Lazarušić je i to raščlanio.
„Za razliku od drugih visokih igrača on nema unificiran način na koji dodaje, štaviše. Dodaje na tri različita načina. Odlično asistira iz mesta, ‘na elbowu’, kada sa visokog posta razigrava saigrače. Još bolje asistira iz pokreta – dobije loptu na ‘short rollu’ i odatle deli asistencije. Na kraju, čovek asistira i iz pikenrola, gde mu blokove postavljaju niži igrači, a on njih razigrava.“
Sve je to, kako su ovim temama počeli da se bave stručnjaci poput Tonija i kako se Jokićevo ime našlo u Twitter tredovima, podkastima i detaljnim YouTube analizama, na površinu izvuklo hipokriziju NBA zajednice. Kao dva paralelna procesa tekli su – prilagođavanje velikog broja visokih igrača onome što je Jokić nametnuo kao trend i omalovažavanje načina na koji Jokić to radi.
To da zbog ležernosti kojom rešava brojne situacije na terenu ne izgleda kao prototip onoga što je NBA liga zahtevala od svojih najvećih zvezda (upravo tako, u perfektu), pretvorilo se u argument koji je ove sezone do te mere rabljen, da je Jokićeva igra izvrnuta ruglu. Javile su se neki koji će kreirati narativ kao da će Jokić ako osvoji MVP nagradu i treći put zaredom, nešto oteti Embidu. Na kraju je za MVP proglašen upravo Embid, ali je Jokić uspeo nešto da otme i njemu i kritičarima – dušu.
I to tako što je ostao isti. Igrač koji na različite načine može da ugrozi protivnika i igrač koga se bukvalno svaka odbrana plaši i ako se samo kreće bez lopte, nikada te svoje veštine nije koristio za samopromociju. Naprotiv. Podredio ih je timu.
Zato je Lebron Džejms u onoj izjavi nakon finala Zapadne konferencije izrekao rečenicu koja najbolje opisuje sve što je Jokić naučio i sproveo od kada je došao u ligu do danas – „Prekoputa nas bio je najbolji tim sa kojim smo se susreli za ove četiri godine“.
Neko će tu Jokićevu nesebičnost povezati sa evropskim košarkaškim nasleđem, neko drugi sa jugoslovenskim košarkaškim gvintom, a neko naprosto sa potpunim odsustvom ega na terenu. I svi su dovoljno u pravu.
Upravo to je početak promene NBA lige.
„Obavili smo posao. Sada možemo kući“
Ne postoji lider NBA šampiona koji nije stao pod reflektore. Nema te velike košarkaške zvezde koja nije zapalila tompus nakon poslednje utakmice sezone i pokazala čitavom svetu ko je glavni. Makar takvog do Jokića nije bilo.
I pre velikog finala protiv Majamija, srpski košarkaš je pokazao da želi da ostane „neprilagođen“. Time je samo poništio sve one teorije po kojima je prošao kroz čitav proces transformacije kako bi se uklopio u „njihov“ svet. Poput Novaka Đokovića, koji je došao na veliku scenu i na njoj promenio pravila, Jokić je od dolaska u ligu do velikog NBA finala uvek igrao po svojim pravilima. I onda kada je kao nekontrolisani klinac vršio pritisak na sudije ili pravio incidente. I sada kada u (smešnim) odelima dolazi da „obavi posao“.
Baš u sezoni kada su se na njega namerili i kusi i repati, poklopile su se sve kockice koje je neophodno da se poklope kako bi bio stvoren veliki sportski rezultat. Jokića je menadžment Nagetsa okružio funkcionalnim i pametnim saigračima, koji su u stanju da iskoriste činjenicu da igraju sa košarkaškim kompjuterom u timu. I još važnije, stručni štab Nagetsa prestao je da pravi (ili ih je smanjio na razuman nivo) početničke greške. Na sve to, Zapadna konferencija bila je u limbu i tranziciji. Svi preduslovi su ispunjeni, trebalo je još samo da Jokić ne odstupi.
I nije.
Mnogi će to povezati sa načinom na koji je odrastao, iako će on sam insistirati na tome da je uz stariju braću imao lepo detinjstvo. Mnogi će se osvrtati na to odakle je došao, iz kakvog društveno-političkog okruženja, iako će on (osim jednim potpisom) težiti da ostane izvan svih tih priča i teorija. Mnogi će šerovati onu njegovu sliku iz najranijeg detinjstva – mnogo pre poziva na basket – u svetlo plavoj dukserici upravo Denver Nagetsa.
Taj klinac, kao i drugi Džoker, sve što je u karijeri uradio, uradio je uprkos, a ne zahvaljujući kontekstu i sistemu iz kog je izašao. I uprkos sistemu u koji je došao.
Povučeni individualac tamo gde se sve svojata i kolektivizuje. Najbolji timski igrač u svetu u kom vlada individualizam.
Ljudi su uvek zanemarivali jednu stvar – čovek koji je sa obe noge na zemlji ima stabilnost i sposobnost da mnogo bolje distribuira loptu
Za tako nešto čak ni Pet Rajli, Erik Spolstra i Džimi Batler zajedno nisu imali rešenje. Denver Nagetsi poveli su 1:0, pa dozvolili Majmiju brejk. I kada su svi očekivali da iskustvo prevlada, Nagetsi su vratili Hitu milo za drago – sa dva brejka. Jokić je sve vreme bio podređen timu – kada je trebalo da pogađa, davao je 40, kada je trebalo da skače, hvatao je po 20 lopti, kada je trebalo da pusti druge da zatrpaju koš Majamija, sklanjao se u stranu.
A onda, u petoj utakmici, kada niko nije mogao okean sa broda da pogodi, u utakmici koja je ličila na reviju promašaja i košarkaških bloopersa, na terenu je bio predstavnik veštačke košarkaške inteligencije. Softver koji kada se svima tresu kolena i ruke, pogađa kao da je na košu ispred kuće u Somboru. Pokretna reklama za Taco Bell koju ne mogu da zaustave ni najbolji defanzivci. Košarkaški virtuoz koji levom rukom svira simfoniju, a desnom gleda na sat da vidi kada će čitav cirkus u Koloradu da se završi.
„Citirao bih Erona Gordona“, rekao je Jokić kada su mu na kraju prineli mikrofon da nešto izjavi, dok mu šampionske konfete padaju na glavu. „On je jako lepo to definisao – ja ne navijam za sebe, navijam za onog do sebe. Mi smo tim i tako smo i igrali i tako smo došli do pobede. Sada kada smo obavili posao, vreme je da idemo kući“.
Smandrljao je to Jokić u mikrofon, a onda uzeo ćerku u naručje i stao na kraj radosne gomile. Da još jednom pogleda svojih ruku delo i još jednom poništi sve individualističke teorije o tome šta je NBA ligi zapravo potrebno.
Sada i neki drugi klinci koji nisu kao vajarska dela renesansnih umetnika, imaju pravo da sanjaju. Sada više ne važi ono da ni sastav, ni individualne karakteristike, ni taktika više nisu bitni jer su Amerikanci svakako najbolji na svetu.
Sada je najbolji onaj tip koji je zauvek ostao svoj.
A Adam Silver i njegov tim, pomoću različitih metoda psihološkog determinizma, već će smisliti neki narativ kojim bi to mogli da objasne.
