Чињеница да Вашингтон врши притисак на црногорске политичке актере – стање је, заправо, такво да синтагма „вршење притиска“ звучи као еуфемизам – не представља ништа ново. То смо, јелте, знали и раније, баш као што смо знали и да би овдашње одупирање томе било, у најбољем случају, неучинковито и, несумњиво, погубно по страну која се опредјељује за отпор.
Ништа нам, хоће се рећи, Ескобар није саопштио, а да то већ нијесмо чули и примили к знању.
Ствар је, ипак, достојанства, личног првенствено, како ћемо се према томе вербално односити. Или, можда, није?
Хвалисање чињеницом да нам је Ескобар поручио да га морамо слушати је, на први поглед, нешто налик ситуацији у којој један човјек својим укућанима усхићено саопштава да ће им онај каматаш с краја улице ноге поломити уколико не пристану да се задуже баш код њега.
Ружно, јамачно, али и логично, кад, на други поглед, уочимо да су ствари у тој кући посложене тако да је једноме члану намијењена улога дежурног bad guya, а осталима милост, али под условом да нормализују стигматизовање овога невољника.
Ствари нам, онда, бивају осјетно јасније и, премда цио призор оставља мучан утисак, тешко да можемо рећи да у томе има нешто нелогично, неочекивано или противно жељи хвалисаваца. Дапаче, њихов нам осмијех потврђује да знају шта чине и чему то води.
Томаш Дамјановић
Извор: Етос
