Činjenica da Vašington vrši pritisak na crnogorske političke aktere – stanje je, zapravo, takvo da sintagma „vršenje pritiska“ zvuči kao eufemizam – ne predstavlja ništa novo. To smo, jelte, znali i ranije, baš kao što smo znali i da bi ovdašnje odupiranje tome bilo, u najboljem slučaju, neučinkovito i, nesumnjivo, pogubno po stranu koja se opredjeljuje za otpor.
Ništa nam, hoće se reći, Eskobar nije saopštio, a da to već nijesmo čuli i primili k znanju.
Stvar je, ipak, dostojanstva, ličnog prvenstveno, kako ćemo se prema tome verbalno odnositi. Ili, možda, nije?
Hvalisanje činjenicom da nam je Eskobar poručio da ga moramo slušati je, na prvi pogled, nešto nalik situaciji u kojoj jedan čovjek svojim ukućanima ushićeno saopštava da će im onaj kamataš s kraja ulice noge polomiti ukoliko ne pristanu da se zaduže baš kod njega.
Ružno, jamačno, ali i logično, kad, na drugi pogled, uočimo da su stvari u toj kući posložene tako da je jednome članu namijenjena uloga dežurnog bad guya, a ostalima milost, ali pod uslovom da normalizuju stigmatizovanje ovoga nevoljnika.
Stvari nam, onda, bivaju osjetno jasnije i, premda cio prizor ostavlja mučan utisak, teško da možemo reći da u tome ima nešto nelogično, neočekivano ili protivno želji hvalisavaca. Dapače, njihov nam osmijeh potvrđuje da znaju šta čine i čemu to vodi.
Tomaš Damjanović
Izvor: Etos
