У последњој недељи сведоци смо затварања северног Кијевског фронта у Украјини. Организовано повлачење руских трупа подстакло је многе да се питају да ли се ради о поразу или је све део неке велике стратегије.
Прво што је важно разумети јесте да ниједна држава свесно не улази у војни сукоб без више разрађених стратегија, планова, који садрже алтернативне развоје ситуације. Друго што треба схватити јесте да рат није компјутерска игрица и да се не може вратити на претходно сачувану тачку, грешке су неизбрисиве и грешке су често и неизбежне, грешке иницирају промену стратегије и окретање алтернативним плановима. Треће – у савременом рату где се две армије не сусрећу на бојном пољу да одмере своје снаге, већ се воде борбе иза утврђених положаја, у урбаним условима, из заседа и томе слично, термини као што су победа и пораз не могу се одредити на нижем, тактичком, нивоу, већ само на вишем, стратешком. Четврто, пошто су победе и порази стратешке категорије, они се могу једино проценити на основу испуњења или неиспуњења ратних циљева, а напослетку и на основу тачака мировног споразума.
Пред собом имамо чињеницу, потврђену и из западних, украјинских и руских извора, да се руска војска повукла са севера Украјине. Први пут је то руска страна званично признала у току преговорног процеса 29. марта када је „као знак добре воље“ најавила драстичну деескалацију на северном фронту око Кијева и Чернигова. У реалности, руска војска је на том фронту била блокирана и није напредовала већ неко време (дужина времена у рату који траје око 40 дана је релативна, јер се догађаји одвијају веома брзо). Тај део фронта је постао бесперспективан, то јест руска војска није била у стању да са расположивом силом настави напредак. Можемо спорити око тога шта је уопште био војни циљ дате групе, али тачан одговор у овом тренутку не можемо добити, јер нема званичне потврде информације. У оптицају су три верзије: прва, Кијев је требало да буде заузет брзим десантом кроз тактику Тројанског коња (део украјинске војне и политичке елите требало је да пређе на страну Русије и да преда главни град Украјине); друга, Кијев није требало да буде заузет већ окружен и држан под опсадом како би украјинско руководство било под притиском да капитулира, а руска страна имала јачи адут приликом вођења преговора (тактика Војске Републике Српске при опсади Сарајева); трећа, руске јединице су коришћене да се украјинска армија што више растегне и да тако источни Донбаски фронт остане рањив за руску офанзиву.
После повлачења руских јединица можемо констатовати да ниједан од циљева све три верзије није испуњен: Кијев није пао, Кијев није био окружен, Донбаски фронт није био пробијен, ако је све било дистракција. Руско војно и политичко руководство донеле су једину правилну одлуку – повући трупе са бесперспективног фронта, које су биле изложене константним украјинским контранападима, прегруписати их и део војника и технике пребацити на Донбаски фронт. Да ли је то пораз или не одлучиће борбе на источном фронту. Уколико дође до одлучног војног успеха на том делу фронта, онда ће укидање северног фронта бити интелигентан маневар у циљу очувања трупа за важније ратиште, ако се на Донбаском фронту настави споро и постепено напредовање, то јест садашње стање остаје непромењено, онда ће то значити да затварање северног фронта није донело стратешку предност руској војсци, али барем јесте заштитило бесмислено истурене јединице које би врло вероватно са доласком пролећа биле и саме окружене (што би већ представљало праву катастрофу и у војном, и у политичком смислу).
Шта је то победа у руско-украјинском рату уопште је тешко одредити. Руска страна је намерно на почетку задала уопштене циљеве баш због тога да ни њени грађани, ни западне силе не би после окончања рата могли децидно да кажу да ли се ради о поразу или победи. Сам Кремљ је то оставио себи на тумачење. Поред јасног циља војне неутралности Украјине, фактички њеног одустајања од ступања у НАТО, сви остали циљеви су уопштени до крајњих граница. Шта значи денацификација? Може бити било шта, од збацивања режима у Кијеву, преко забране ултрадесничарских партија и батаљона у Украјини, до преписивања историјских уџбеника. Као што видимо у војном смислу ови циљеви се простиру од заузимања Кијева до простог договора на преговорима где Украјина задржава своју субјективност и власт. Шта значи заштита „народа Донбаса“? То може бити признање независности Донбаса од стране Украјине, а може значити просто одвођење украјинских трупа из Донбаса без коначног решења његовог статуса (повлачење Милошевића са Косова 1999. године). Шта значи демилитаризација? Смањење украјинске армије до малог броја војника, одузимање свог тешког наоружања и технике или само офанзивног стратешког наоружања, а можда је довољно што је руска армија ракетама и ваздушним нападима разрушила велики број војних аеродрома и база у Украјини?
Марија Захарова, портпарол Министарства спољних послова Руске Федерације, изјавила је првог дана рата, 25. фебруара, да је циљ руске операције у Украјини „привођење одговорности украјинског марионетског режима који је годинама чинио злочине против мирних грађана“. Ова изјава имплицира заробљавање и свргавање актуелне украјинске власти на челу са Владимиром Зеленским и суђење истој за ратне злочине у Донбасу. Тај циљ је једино могао бити остварен кроз заузимање Кијева, до чега није дошло. Истог дана када су руски преговарачи у Истанбулу најавили напредак у преговорима са украјинском страном и фактички најавили повлачење са северног фронта, Рамзан Кадиров, борбени лидер Чечена, иступио је са изјавом да „треба ући у Кијев и заузети га“. Ваља и напоменути да су представници Кремља у првим данима рата принудили украјинске преговараче да воде преговоре у Белорусији, са чије се територије делимично води рат у Украјини, и то баш у Беловешкој шуми, где су 1991. године представници Русије, Украјине и Белорусије потписали споразум који је ставио тачку на постојање СССР-а. Тешко је одупрети се утиску да је Русија желела да понови сцену из Другог светског рата када су Немци приморали Французе да потпишу капитулацију у истом вагону, у околини града Компјења, у којем су у Првом светском рату Французи приморали Немце на капитулацију. Симболика је веома битна, како за јавно мњење тако и за стварање будућих историјских наратива. Сама чињеница да су преговори касније премештени из Белорусије сведочи о томе да је Украјина издржала првобитни налет и да Русија већ не може да јој испоставља захтеве у виду ултиматума.
У складу са тиме, победа и пораз су термини који ће бити тумачени од различитих актера на различит начин. Председник Украјине Зеленски је већ објавио победу Украјине у том смислу да је успешно одбрањена њена престоница и да она није изгубила своју независност. То јест, победа за Украјинце може бити просто да Украјина остане да стоји на ногама после јаких руских удараца. У другим навратима, Зеленски је истицао да би тотална победа за Украјину била враћање руске војске на почетне положаје, пре 24. фебруара, што свеједно значи Украјина без Крима и највећег дела Донбаса. Руски званичници су давали различите изјаве у складу са одвијањем рата. На почетку је реторика била агресивнија и обухватала је моменталну капитулацију Украјине, али су временом ниво агресивности и обим захтева кренули да се смањују. До овог тренутка захтеви су, судећи по реторици, спуштени на војно неутрални статус Украјине (и све што из тога у војном смислу произилази), признање Крима као дела Русије и Донбаса као независног од Украјине. Уколико руска војска кроз своју нову стратегију у рату оствари велике победе, ови захтеви поново могу порасти. Све зависи од ратних успеха или, пак, неуспеха. Тренутно је стање на фронту неодређено, могуће је споро напредовање руске војске, а могућ је и пробој фронта. Догађаји који су пред нама ће показати исход.
На крају свих крајева, свака страна ће прогласити победу, питање је само да ли ће у то моћи да убеди своје јавно мњење и да притом не изгуби популарност. Губитак популарности значи разочарање, а разочарање производи политичку нестабилност. Ово је нарочито битно за Русију која се поред великих очекивања од рата међу њеним становништвом такође налази под великим економским притиском. Што је победа на крају рата реалнија то ће и утицај неминовног снижења животног стандарда на политичку стабилност бити мањи.
Александар Ђокић
