Prvog maja 1894. Nikola Tesla je u američkom časopisu „Senčuri magazin“ objavio tekst „Zmaj Jovan Jovanović: najveći srpski pesnik današnjice“ u kojem je govorio o svom najdražem pesniku, ali i srpskoj poeziji, kulturi i istoriji.
Teško da ima naroda koji je doživeo goru sudbinu od srpskog. Sa visina svog sjaja, kada je carstvo obuhvatalo gotovo celi severni deo Balkanskog poluostrva i veliki deo teritorije koja sada pripada Austriji, srpski narod je naglo dospeo u beznadežno ropstvo, posle fatalnog boja na Kosovu polju sa nadmoćnim azijatskim hordama. Evropa neće nikad moći da isplati veliki dug koji ima prema Srbima što su oni, žrtvujući sopstvenu slobodu, zaustavili taj varvarski prodor. Poljaci su kod Beča, pod Sobjejskim, dovršili ono što su Srbi pokušali, a za svoju uslugu civilizaciji bili su nagrađeni na sličan način.
Na Kosovu polju pao je Miloš Obilić, najčuveniji od svih srpskih heroja, pošto je ubio sultana Murata II usred njegove velike vojske. Kada to ne bi bila istorijska činjenica, taj događaj bi se mogao smatrati mitom, nastalim na dodiru grčke sa latinskom rasom. Jer u Milošu vidimo obojicu, i Leonidu i Mucija i, još više od toga, mučenika, jer nije umro lakom smrću na bojnom polju kao Grk nego je svoje smelo delo platio smrću pod strašnim mukama. Nije nikakvo čudo što je pesništvo naroda koji je bio u stanju da stvori takve junake moglo da bude protkano duhom plemenitosti i viteštva. Čak je i nepobedivi Marko Kraljević, kasnije personifikacija srpskog junaštva, kada je pobedio Musu, glavara muslimana, uzviknuo „Teško meni do Boga miloga, gde pogubih od sebe boljega.“
Od te fatalne bitke pa sve do najnovijih vremena, za Srbe je nastao mrkli mrak, sa samo jednom zvezdom na nebu – Crnom Gorom. U toj pomrčini nije bilo nade za nauku, trgovinu, umetnost ili privredu. Šta su oni, taj hrabri narod, mogli da sačuvaju da bi održali iscrpljujuću borbu protiv porobljivača? A to su činili bez prestanka, mada je odnos snaga bio dvadeset prema jedan. No, vođenje borbe je jedino zadovoljavalo njihove primitivnije nagone. Bilo je još nešto što su oni mogli, i činili: u besmrtnu pesmu su ugrađivali plemenita dela svojih predaka, hrabra dela onih koji su pali u borbi za slobodu. Tako su okolnosti i urođene osobine načinili od Srba narod mislilaca i pesnika, i tako su, postepeno, nastale njihove veličanstvene narodne pesme, koje je najpre sakupio njihov najplodniji pisac Vuk Stefanović Karadžić, koji je takođe sastavio i prvi rečnik srpskog jezika, sa više od šezdeset hiljada reči u njemu. Narodne pesme Gete je smatrao doraslim najfinijim proizvodima Grka i Rimljana. Šta li bi on mislio o njima da je bio Srbin?
Dok su Srbi bili izvanredni u narodnom pesništvu, oni su takođe imali i mnoge individualne pesnike koji su dostigli veličinu. Od savremenih, nijedan nije postao draži mladoj generaciji od Zmaja Jovana Jovanovića. Rodio se u Novom Sadu (Neusatz), gradu na južnoj granici Mađarske, 24. novembra 1833. Potiče iz stare i plemenite porodice, koja je u srodstvu sa srpskom kraljevskom kućom. U svom najranijem detinjstvu pokazivao je veliku želju da napamet nauči srpske narodne pesme koje su mu recitovali, pa je još kao dete počeo i sam da sastavlja pesme. Prvo obrazovanje dao mu je, u rodnom mestu, njegov otac koji je bio visoko obrazovan i bogat gospodin. Posle toga, otišao je u Budimpeštu, Prag i Beč, pa je u tim gradovima završio studije prava. To je bila želja njegovog oca, ali su ga njegove sopstvene sklonosti inspirisale da se upiše na studije medicine. Zatim se vratio u rodni grad, gde mu je ponuđen istaknut položaj u službi, što je on prihvatio; no njegovi pesnički nagoni su bili toliko jaki da je službu napustio da bi se potpuno posvetio literarnom radu.
Njegova književna karijera je započela 1849. Prva pesma mu je štampana u časopisu „Srbski letopis“; u tom i drugim časopisima, poznatim „Nevenu“ i „Sedmici“, objavljivao je svoje rane radove. Od tih vremena pa do 1870, osim svojih originalnih pesama, uradio je mnoge divne prevode Petefija i Aranjija, dvojice najvećih među mađarskim pesnicima, sa ruskog Ljermontova, kao i sa nemačkog i sa drugih jezika. Godine 1861. uređivao je komični časopis „Komarac“, a iste godine je pokrenuo književni časopis „Javor“, i u ta dva časopisa su izašle mnoge lepe pesme. Godine 1861. se oženio i tokom narednih nekoliko srećnih godina stvorio svoj izvanredni niz lirskih pesama pod nazivom Đulići, koji će verovatno ostati njegovo remek-delo. Godine 1862, na svoju veliku žalost, obustavio je „Javor“, svoj omiljeni časopis – to je bila žrtva koju je od njega tražio veliki srpski patriota Miletić, koji je tada radio na jednom političkom časopisu, a Zmaj je to učinio da bi obezbedio uspeh tom Miletićevom poduhvatu.
Godine 1863. izabran je za direktora jedne obrazovne ustanove, zvane Tekelanijum, u Budimpešti. Tada je sa zanosom obnovio studije medicine na univerzitetu i stekao stepen doktora medicine. Za sve to vreme nije popuštao u svojim književnim naporima. Ipak, njegovim zemljacima vredniji čak i od njegovih sjajnih dela bili su njegovi plemeniti i nesebični napori da hrani entuzijazam srpske omladine. Za vreme svog bavljenja u Budimpešti osnovao je književno drušgvo „Preodnica“, čiji je bio predsednik, u koje je ulagao veliki deo svoje energije.
Godine 1864. pokrenuo je svoj čuveni satirički časopis „Zmaj“, koji je bio toliko popularan da je naziv časopisa postao deo njegovog sopstvenog imena. Godine 1866. bila je sa velikim uspehom izvođena njegova komična igra Šaran. Godine 1872. doživeo je veliku žalost izgubivši ženu, a malo zatim svoje jedino dete. Koliko su ti nesrećni događaji uticali na njega lako se može osetiti iz duboko žalosnog zvučanja pesama koje su se uskoro pojavile. Godine 1873. pokrenuo je još jedan komični časopis „Žižu“. U toku 1877. započeo je objavljivanje ilustrovane istorije rusko-turskog rata, a 1878. pojavio se njegov popularni komični časopis „Starmali“. Za sve to vreme on je pisao ne samo pesme nego i dosta proze, uključujući kratke priče, često pod izmišljenim imenom. Najbolja od tih je verovatno Vidosava Brankovićeva. U poslednjih nekoliko godina objavio je mnogo dopadljivih kratkih pesama za decu.
Od 1870. Zmaj se bavi svojom profesijom lekara. Ozbiljan je zagovornik kremacije i mnogo svog vremena posvećuje unapređenju tog cilja. Donedavno je živeo u Beču ali sada stalno boravi u Beogradu. Tu živi životom pravog pesnika, koji voli sve i koga svi vole. Kao priznanje za njegove zasluge, narod mu je izglasao potporu.
Zmajeve pesme su toliko suštinski srpske da izgleda gotovo nemoguće da se one prevedu na drugi jezik. Po oštroj satiri bez volterovskog otrova, po dobronamernom i spontanom humoru, po finoći i dubini izraza, one su izvanredne. Gospodin Robert Andervud Džonson (američki pesnik i diplomata i blizak Teslin prijatelj, prim.) prihvatio je zadatak da prepeva nekoliko kraćih pesama po mojim bukvalnim i neadekvatnim tumačenjima. Pošto direktan prevod često nije dolazio u obzir, on je morao da parafrazira, sledeći što je bliže moguće originalne motive i zamisli. U nekim slučajevima je proširivao da bi upotpunio sliku ili da bi dodao neki sopstveni detalj. Pesme koje slede daće izvesnu predstavu o mnogostranosti srpskog pesnika, no ni iz daleka ne mogu da pokažu njegov domet.
Izvor: Century Magazine, 1. maj 1894. Preuzeto iz knjige Nikola Tesla: Članci (Zavod za udžbenike, 1994)
