Susrete i razgovore s Brankom Ćopićem zapisivao je novinar Momčilo Srećković Moci, koji je prvi put sreo velikog pisca kao dečak davne 1962. godine, a rastao se od njega kobnog 26. marta 1984.
Momčilo Srećković Moci, danas penzioner iz Zabrežja kod Obrenovca, bavio se svojevremeno novinarstvom, radio je u redakciji „Studija B” u vreme dok je tamo bio i Duško Radović, i upoznao je u svom životu dosta poznatih ličnosti, među njima i Desanku Maksimović, Miću Orlovića, Ružicu Sokić. O svakom je u svojoj beležnici zabeležio poneku anegdotu, nešto zanimljivo i neobično što su mu ispričali, ali jedno poznanstvo prevazilazi ostala. To je prijateljstvo s piscem Brankom Ćopićem kod koga je kao dete i stanovao.
Ručak u Zabrežju
Upoznali su se na jednom literarnom konkursu, pisac je otkrio Mocijev talenat i sklonost ka pisanju, i pomogao mu da se bavi poezijom, pisanjem, da završi novinarsku školu i da potom postane i novinar. Tako je Moci izbegao sudbinu koju mu je namenio njegov otac Raja da završi zanat za kovača i potkivača.
Ćopića je upoznao 14. jula 1962. godine i od tada su postali i više od prijatelja, kao otac i sin. Dosta dana proveo je u kući Branka i Bogdanke Cice Ćopić koji su ga roditeljski savetovali i o njemu brinuli. Moci se seća i šta mu je u pojedinim trenucima pričao čuveni pisac, s čim se suočavao, šta ga je tištilo. Već sam Brankov dolazak u Beograd davne 1935. godine nije protekao kako je bilo planirano. Trebalo je da ga sačeka prijatelj, budući slikar Miloš Bajić, ali se desio nesporazum, pa je prvu noć budući pisac iz naših lektira u prestonici prespavao ispod savskog mosta.
Branko je pričao da se po dolasku kao dvadesetjednogodišnji mladić plašio velikog grada, a posebno se brinuo da ne zaluta. Studirao je Filozofski fakultet, dosta vremena provodio je u sobi i pisao. U „Politici” prva priča mu je objavljena 1936. godine, a posle dve godine izašla mu je i zbirka „Pod Grmečom”. Pred rat dobio je nagradu „Milan Rakić” i hiljadu dinara, a to je tada bilo pravo bogatstvo. „Bio sam bogatiji od cara”, govorio je Ćopić.
Čim poče rat, pozvaše ga da bude član Krajiškog proleterskog odreda. Izgubio je u borbama pod Grmečom brata Rajka i sestru Smiljku, koja je imala dvadeset i jednu godinu.
Po okončanju rata postao je glavni urednik dečjeg časopisa „Pionir”. Svoju životnu saputnicu Bogdanku Cicu Ilić, potonjeg pedijatra, upoznao je krajem 1945. godine, venčali su se pet godina kasnije. Poslednju deceniju života proveli su u zgradi preko puta „Beograđanke”.
Zanimljivost je da su Branko i Cica posetili Momčilovu porodicu u Zabrežju na seoskoj preslavi. Na ručku su bili i glumica Branka Veselinović i njen suprug Mlađa, koje je Srećković takođe upoznao zahvaljujući Branku, i svi su oni bili lepo dočekani, dan je bio prijatan, gosti puni priča, šala, oraspoloženi gostoprimstvom, a najveći šeret bio je Branko.
Zbijao je šale i zabavljao društvo svojom rečitošću i humorom, često i na svoj račun. Ispričao je domaćinima kako je kad se oženio Cicom zamolio je da danju budu zajedno, a noću da spava svako kod svoje kuće, dok se on ne privikne na brak, što je zasmejalo sve prisutne.
Pričao je poznati pisac i o politici, o svojoj čuvenoj „Jeretičkoj priči” zbog koje ga je partija proganjala i na kraju isključila iz svojih redova. Tito je na kongresu AFŽ-a u Zagrebu besno rekao za njega: „On laže, on je izneo neistinu.” A na to je Titu bez pardona odgovorila Brankova majka Stoja: „Moj Branko nikad ne laže.”
„A ja šta ću posle svih tih pretnji, na vrata stana zalepim isečak iz novina u kojima su prenete Titove reči da me ipak neće uhapsiti. Tako sam se branio, ako dođu da me vode u bajbok, kada pročitaju tekst na vratima, neće imati hrabrosti da zazvone”, pričao je Ćopić.
O Ćopiću je Puriša Đorđević pre nekoliko godina snimio dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe”. Reditelj je njime želeo da se oduži slavnom piscu jer je motive za svoje filmove često nalazio u Ćopićevoj literaturi. U tom filmu jedan od glavnih pripovedača o Ćopiću bio je Moci koji je govorio o svom dobrotvoru.
Srećković otkriva da mu je najteže sećanje na poslednji susret, onoga dana kada je Ćopić skočio sa savskog mosta. Bio je ponedeljak 26. mart 1984. godine.
– Ne znam zašto je baš mene odredio da budem svedok njegovog samoubistva. Bili smo zajedno na mostu kada se bacio, pre toga smo dugo šetali i pričali, nisam ni slutio šta će se desiti. Bio sam na poslu u Obrenovcu kada me je zvao da hitno dođem u Beograd. Pošto sam stigao, Bogdanka mi je rekla da je Branko pre podne bio kod lekara i da je u depresiji. Kad sam stigao, negde oko 16 časova, sedeo je u Pionirskom parku – kaže Srećković.
Zajedno su otišli do Terazija, a Branko je po Mocijevom kazivanju otvorio dušu i pričao, pričao. „Jarane moj, nešto mi se ne da, čini mi se da polako zadnjih godina zatvaram dućan. Napišem ponešto, neku satiričnu stvar, ali to je neredovno i nesistematično”, govorio je Ćopić i tom prilikom rekao da su mu najdraža životna dela „Bašta sljezove boje”, „Nikoletina Bursać”, i „Osma ofanziva”.
Srećković beleži šta mu je Ćopić rekao dok su u bašti hotela „Moskva” pili „koktu”. „Jarane moj, davno je iza mene ostalo detinjstvo, pokislo i tužno, puno ukradenih i nedosanjanih bajki… Tekle su godine, a na moje naivne slike ljudi i događaja stala je da se navlači magla i studen… Upali su tuđinski vuci, planulo je selo.”
Pošli su prema Zelenom vencu i prema ulici i mostu Branka Radičevića, koji se tada zvao Most bratstva i jedinstva.
– Branko je pričao kao navijen, nisam stigao sve da zapamtim, ali mi je ostalo u sećanju da je pomenuo dolazak u Beograd i da je baš tu ispod mosta prespavao. Taj most je moja sudbina, i to mi je rekao – kaže Moci.
Dok je pokazivao klupu na kojoj je prespavao prvu noć u Beogradu ispala mu je futrola s naočarima na pločnik. Momčilo je sišao stepenicama da ih uzme, ali kada se vratio Branko je već bio daleko odmakao na novobeogradsku stranu. Žurio je da ga stigne, dozivao, ali kada mu se približio Ćopić je prišao metalnoj ogradi i strmoglavio se preko nje, pao je na pločnik pored leve obale reke.
– Bio je to za mene strahovit šok, otrčao sam niz stepenice, nije davao znake života, zatvorio sam mu oči, i pitao se zašto baš ja, zašto je mene izabrao da budem svedok njegovih poslednjih reči i onoga što je uradio – i danas se pita Srećković.
Svedok odlaska
Kao svedok seća se da je morao da da iskaz u policiji, pitali su ga da li je gurnuo Branka, zašto ga nije sprečio da skoči, ali svaku sumnju razvejao je dolazak supruge Bogdanke u stanicu policije s Ćopićevim oproštajnim pismom koje se završava dobro poznatim rečima „Zbogom lepi i strašni živote”.
Bilo je u Ćopićevom životu puno zgoda, anegdota, ali i bolnih iskustava.
– Beleži, jarane moj, ovo je ispovest vernom prijatelju, znam da ostaješ sa mnom do samog kraja – seća se Moci reči koje mu je uputio slavni pisac.
Dragoljub Stevanović
Izvor: Politika Magazin
