Prethodnih godina gradovi u Srbiji odužili su se mnogim znamenitim ličnostima podizanjem spomenika. Međutim, gotovo svi su izazvali žustre polemike zbog izgleda, lokacije, predlagača ili izdvojenih sredstava. Iako kažu da predlagači ponekad zaobiđu struku, upućeni ističu da su podizanje spomenika uvek pratile kritike i da u određenoj meri treba uzeti u obzir umetničku slobodu.
Zašto patrijarh Pavle levitira, otkud Bata Živojinović u narodnoj nošnji, samo su neka od pitanja za autore spomenika koji su bili na meti kritika. Ona vode do još važnijeg – postoji li umetnička sloboda kada treba predstaviti ličnost koja je za života stekla naklonost javnosti?
„Postoji ta umetnička sloboda, ali vodimo se linijom da priđemo što bliže karakteru osobe. Bata je čovek iz naroda, bio sam u konstantnoj komunikaciji sa porodicom tako da mi smo zajednički doneli konsenzus da to izgleda tako“, kaže vajar Ranko Đanković.
Dok su mnogi nezadovoljni kada ličnost nije verno predstavljena, umetnici poput Mrđana Bajića, autora spomenika Zoranu Đinđiću koji će biti postavljen na Studentskom trgu, kažu da je vreme za drugačija idejna rešenja.
„Smatrao sam da pošto postoji donekle autonomija umetničkog jezika, da se o jednom velikom emancipatoru ima govoriti jezikom koji nije standardizovani, devetnaestovekovni kič. Hteli smo da napravimo nešto što je nama minimalno, jasno, direktno“, poručuje Bajić.
Odluku o novim spomenicima donose lokalne samouprave, a inicijator može biti svako fizičko ili pravno lice.
U glavnom gradu predlozi stižu na adresu Komisije za spomenike i nazive trgova i ulica Skupštine grada Beograda. Skupština donosi odluku, formira odbor za podizanje spomenika, koji dalje razmatra sva važna pitanja, poput toga da li će raspisati konkurs ili pozvati određenog vajara.
Loš film brzo se zaboravi kao i neuspešna predstava, a spomenici trajno ostaju u javnom prostoru. Ukusi jesu različiti ali upravo zbog toga glavnu reč treba da imaju predstavnici struke.
Istoričar dr Nenad Lajbenšperger napominje da organi lokalne samouprave koje formiraju komisiju ponekad zaobiđu struku, izaberu ljude koji su više podobni po nekim drugim kriterijumima.
„Čak i kad se izaberu po stručnosti, nekad te kolege nažalost znaju da postupaju po zahtevima vlasti“, dodaje Lajbenšperger.
Polemike o lokaciji – stara priča
Osim zbog izgleda spomenika, polemike često nastaju i zbog lokacije. Da taj problem nije novijeg datuma, svedoči istorija Vukovog spomenika.
„Skoro pet godina je prošlo kako je spomenik bio u Beogradu, a nije se našla odgovarajuća lokacija. Prvobitna lokacija bila je zamišljena u Akademskom parku, ali javnost se tu podelila i na kraju kao konačna lokacija upravo i sadašnje mesto Vukovog spomenika. Sto godina kasnije, uvek ima polemika i drugačijih rešenja“, kaže direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda Olivera Vučković.
Doživljavajući ih kao izbor vladajuće strukture, spomenici neretko služe i da prime kritike upućene onima koji su o njihovom stvaranju i postavljanju odlučivali.
Među spomenicima zbog kojih su se u javnosti najviše lomila koplja bio je i „Pobednik“, a sada je jedan od najvažnijih simbola Beograda.
Izvor: RTS
