По рушењу Берлинског зида, на Фукујаминој платформи да либерални капитализам више нема препрека за остваривање апсолутне хегемоније, демократија је, штавише, постала изговор за легализацију савремених облика неправде и међународног нереда
Реч „демократија” у њеном модерном употребном раздобљу има рачваста значења. Са њом је заправо отпочела политичка модерна, али када је уместо вредности постала инструмент, удаљила се и отуђила од свога појма и заживела у просторима манипулације. Доживела је судбину сличну вредностима социјалне правде или религијских идеала човечности и солидарности који су у практичним организационим формама, кроз селективну уместо универзалне и обавезујуће примене, постали своја супротност.
У време надметања црне и црвене тоталитарне идеологије између два светска рата, демократија је без обзира на све инхерентне аномалије, представљала избор просвећеног дела човечанства. Током хладног рата већ је постала средство кодирања привржености западној политичкој хемисфери, банализована и без моралних или хуманистичких садржаја. Растом апетита великих економских концерна откривена је апологетска моћ демократије да под изговором цивилизовања политички незрелих земаља и народа освајају нове ресурсне просторе. По рушењу Берлинског зида, на Фукујаминој платформи да либерални капитализам више нема препрека за остваривање апсолутне хегемоније, демократија је, штавише, постала изговор за легализацију савремених облика неправде и међународног нереда.
Главни узрок ове пометње у поретку који је одржавао свет у каквој-таквој стабилности налази се управо у одсуству онога што је омогућило да се из ауторитарних облика власти направи скок у цивилизовано стање коме је демократија архитектонски темељ. Дуг је повесни ход демократије. Може се лоцирати у Великој повељи слободе, Заклетви код Солзберија, теорији Друштвеног уговора и природних права, Декларацији о правима човека и грађанина, у свеобухватној анализи Џ. С. Мила у класичном делу „О слободи”. Нити Мил, нити други посвећеници демократског уређења друштва, уз све њене потенцијалне несавршености, нису могли да претпоставе да ће формални епигони њихових убеђења доћи заправо до прикривеног и контрадикторног становишта да је номинална демократија као принцип међународног поретка, првобитно исказан у Повељи Уједињених нација, право јачега. Дакле, сила даје легитимитет а не међународно право. То је било сасвим очигледно у растурању СФР Југославије, комадању српског животног простора и бомбардовању наше земље 1999. године. Најзад, то је и основа Фукујамине теорије да оно што његови истомишљеници називају „демократијом” не служи очувању плурализма различитих идеја, богатству света у мноштву идентитета и култура на принципима правде и права, него представља варварски тријумф силе у међународним односима.
Српски народ, ма на ком делу Балкана живео, већ три деценије је једнострана жртва таквог схватања међународне демократије. Такозвани високи представници за БиХ, посебно нелегални Кристијан Шмит, намећу вољу политичког Запада српском народу у Републици Српској као да не постоји Дејтонски споразум. Не поштују ни његов дух ни његово слово а игноришу демократска права Срба и уставноправно уређење Републике Српске. Без самовоље тзв. високог представника, без постављања његове воље изнад демократске воље народа српског ентитета и његових институција, Босна и Херцеговина била би свакако мање конфликтна заједница. Речју, Срби не траже ништа више од демократске аутономије. То је могло да буде решење босанско-херцеговачког чвора 1992, то је и сада модус опстанка ове сложене државе. Ако се Републици Српској буде искључивало право на демократско устројство друштва и власти, онда управо по логици којом се руководи Запад, наш народ има право да брани демократију барем исто толико колико НАТО сматра да има право да је намеће широм света.
Изигравање идентитетских интереса српског народа у Црној Гори, имена, језика и културне баштине, укључујући покушај десубјективизације Српске православне цркве и отимања њене столетне имовине, заправо је изигравање демократије коју је, наводно, представљао режим Мила Ђукановића. Чак и на задњим изборима прошле године, покровитељи његовог ауторитарног режима из амбасада такозваних демократских земаља покушали су да се при компоновању нових институција власти заобиђе демократски изборни резултат. И овде се као и у Републици Српској показао демократски карактер Срба, који су свесни да бранећи демократију од њених лажних пророка и лажних царева, бране своје право на идентитет и на опстанак.
Децембарски избори у Србији показали су да опозиција, која се позива на приврженост демократским принципима, не само да нема демократски капацитет и није способна да формулише било какав програм него није спремна да прихвати сасвим очигледне и несумњиве изборне резултате. Напротив, њен политички „аргумент” је да се победничка страна клевеће по региону и на међународним политичким адресама како би се, уместо на резултатима демократски изражене воље грађана, изазвали нереди на улицама и инсталирала власт по вољи њихових међународних покровитеља, наравно, супротстављених нашим националним интересима – од жеље да се призна независност тзв. републике Косово, да се Срби самопрогласе за геноцидни народ, да се Република Српска препусти самовољи неких нових гаулајтера, до заустављања привредног, безбедносног, дипломатског и културног успона Србије и новог одузимање територија.
Историјско искуство налаже да морамо сами да одбранимо и сачувамо демократију. Српски народ је на свим просторима где живи показао и доказао да је водећи критеријум убедљиве већине на демократским изборима управо национални интерес и аутономност националне политике. Незамисливо је да Србији одређују политику и државну стратегију луткари из иностранства на чијим концима висе овдашње марионете. Србија је отворена за партнерску сарадњу са свима, али није у њеном бићу служење туђим интересима. Да би се то схватило, ваља истаћи да су пристојност и елементарно васпитање инфраструктура демократије, а незајажљивост и бескрупулозност, поперовски речено – њени непријатељи.
Када се све сабере, српско питање јесте демократско питање.
Драгољуб Којчић
Извор: Политика
